Б А Њ А

Именица бања, осим свог примарног значења, има и многа пренесена, а од ње је изведен и један глагол (бањање), који, мада се употребљава само у неким деловима ове државе, јасно и недвосмислено указује на купање (било где и у најширем смислу овог појма). А у жаргону, када је потребно најкраће описати нешто изузетно добро, или се похвалити начином живота, обично употребљавамо израз – б а њ а. Из тога би могли да извучемо закњучак да је боравак у некој од бања (под условом да разлог није неко теже здравствено стање), нешто што би већина људи могла да пожели. Иако, вођен личним исуством, нисам баш сигуран да то важи и за бање у Србији, није ми намера да то, овим текстом,  демантујем. Трудићу се да баратам само чињеницама, уз напомену да су неке опсервације, ипак, личне природе.

У прилог томе може да послужи и подсећање да су бање места у којима се (попут других туристичких места), атакује, из свих праваца, на чуло мириса „просечног“ бањског госта. Као и да је то „штипање“ носне шупљине, просечног бањског госта резултат мешања разнородних мириса који потичу од „покретних експоната“, односно шетача, али и разноразних крема, на онима који се сунчају поред фонтана и базенчића, квасећи ноге (и друге делове тела), чувеном, лековитом, бањском водом. И сви ти мириси, сједињују се са онима из богате понуде прелива за „бакине палачинке“, ванилин шећера за посипање „америчких крофница“, експрес куваног кукуруза, кокица, сладоледа „на кугле“ или из замрзивача, и других ђаконија које се, како је то већ уобичајено, на улици продају, чак и у одсуству минимума хигијенских услова.

Ипак, не мислим да је ово најупечатљивија „слика“ неке бање. Из простог разлога јер бања, осим слике, има и свој „тон“. Имајући у виду да говоримо о земљи Србији и чињеници да већину бањских гостију чине и неки социјални и образовни „просек“ ове државе, а уз аксиом да је политика најомиљенија српска спортска дисциплина, бање су и својеврсни дебатни политички клубови на отвореном. У томе није изузетак ни Бања, у којој се, уз мноштво „јавних трибина“ за које су задужени „велепоседници“ парковских клупа, оригинални Vox populi може чути и дуж главног бањског шеталишта: - „У, ал га зезнуше. Није више командант Жандармерије, него га ставили да буде помоћник директора полиције.“ -  „Ма нису они ни тели њега да смене него Динкића, ал су се за....ли за једно слово, па кад су схватили грешку, метнули га да буде помоћник“ - „Треба бре Вучић да најури и Динкића и Дачића и да сам преузме Владу - „Докле мисле да нас замајавају са том реконструкцијом? Време је да почну да раде, а не само да критикују оне претходне.“ - „Напредњаци ће да доведу ову државу у ред кад буду имали већину у Скупштини, на наредним изборима. Видиш како се обрачунаше са Мишковићем?“ – „Тако би и моја баба могла. Стрпају човека у ћорку, а после седам месеци му узму 12 милиона евра да се брани са слободе!“  - „Само да ми је да знам где то има да се нађу толке паре?“ - „Ма сви су они исти. Нико не мисли на ситну боранију“.

Али, уколико се мало застане, поред неког бањског „Хајд парка“, могу се чути и веома опсежни и аналитички политички трактати : „Стварно је више доста тог Вучићевог пренемагања. Као, неће он премијерску фотељу без избора. А добро зна да он и са овог места командује читавом Владом. А самим тим и са државом. Јер је вођа највеће странке у земљи. У којој се сви нешто, као, труде да покажу како је она демократична и како се све одлуке доносе на органима странке. Није него. Ајд, нека се неко успротиви Вучићу на тим органима!? Летео би из странке као кофер! Превелика је то моћ у рукама једног човека, без обзира да ли има добре намера и без обзира да ли је јагње или вук у јагњећој кожи. Демократској држави су потребне јаке институције а не јаки појединци. Јаки појединци, због полтронизма оних испод, само јачају аутократију... „Што ти, бре, толико смета човек ?...“ – обично се нађе неко ко ће на једноставан начин зауставити  самозваног политичког аналитичара, након чега, са околних клупа, отпочне бура коментара „за“ и „против“ његовог става.

Чак и површном анализом коментара који се могу чути (и не само у бањама), јасно је да се ради, углавном, о репродукцији онога чиме су се претходног (или претходних) дана бавили медији или „медији“. При томе, већина људи се бави, такозваним, великим темама, чије је место догађања (а где другде?) Београд. О дешавањима у Србији ван Београда и медији мало извештавају, а и кад то учине – боље да нису. Мени је врх врхова вест коју је објавила једна дневна новина, у суботу, 20. јула, ове године, на својој 18. страни : „У Мајданпеку је формирана нова владајућа већина коју чине одборници СНС, СПС, СДПС, ПУПС и групе Преокрет. Са ВЕЋИМОМ од 16 од укупно 32 одборника, донета је одлука о разрешењу председника и заменика председника СО Мајданпек, као и председника и заменика општине Мајданпек...“

А ја се, ето, из без те и такве ВЕЋИНЕ, враћам на бање (Бању).

Не могу баш тачно да се сетим када је бања (Бања) ушла у мој живот, али сам сигуран да се тодогодило због мог здравственог стања. А то уједно значи да се уклапам у просек оних који бању доживљавају као место у које се долази онда кад мора, а не онда када се човек зажели доброг и квалитетног одмора. И без обзира што при употреби именице бања користим и велико слово, ово није текст о једној, конкретној, бањи. Без обзира што, стицајем околности, у мноштву бања Србије, мало боље од осталих, познајем једну Бању. При томе не мислим да сам баш неки експерт (махинално сам посегнуо за овим изразом који је, да подсетим, у наше мирне животе долепршао са првим „Ге-седамнаест“ кадровима, још у време када су они били представници НВО сектора), али овај текст, свакако, и није нека научна студија о бањама (Бањи), већ, ничим оптерећено, размишљање једног дугогодишњег корисника бањских услуга (ако је то прави израз). У сваком случају, бање у Србији су (колико је мени познато), ослонац туризма, поготову здравственог, па њихово постојање није занемарљиво ни са тог аспекта. Ипак, моја скромна сазнања указују на то да је од стране ове државе (или кога год – ко је за то задужен), мало учињено да наше бање (са часним изузецима), издигнемо изнад онога што је природа дала, а поготову је мало учињено да их „приближимо“ странцима, од којих би (што је и логично) било и највише фајде. При томе не мислим на цену (под условом да је она иста за „наше“ и за „њихове“), јер износ од око 35 евра (наше конвертибилне валуте), по дану, и није нешто претерано велики трошак за неког странца, ако се узме у обзир да је у ту цену урачунат комплетан пансион, плус бањска терапија.

Упркос томе што (како би то рекли аналитичари), потенцијала има. Односно да бање имају квалитетну и квалификовану радну снагу, било да је реч о здравственим радницима или о „пратећим службама“. Услуге, квалитет и разноврсност хране су на пристојном нивоу, што ми даје за право да тврдим да је ту потребно најмање „поправки“. Али, нека улагања су, ипак, неопходна. При томе, мислим да и та улагања не треба да значе обавезна додатна средства већ је потребно искористити неке, како се то обично каже, „унутрашње резерве“. А то значи да је потребно много тога променити. Превасходно у навикама и начину рада. А ту је ова држава увек на почетку. (Овде се присећам једног од многих говора покојног Зорана Ђинђића, убијеног премијера Србије, изреченог у кампањи која се, чини ми се, звала „Србија на добром путу“. Елем, он је, у неком граду, у некој фабрици, рекао (парафразураћу), како му је јасно да су времена тешка и да пара нема, али да му није јасно како то да нико није могао да поправи обичан зидни сат, који стоји на улазу у фабрику).

Након најновијег боравка у Бањи много боље схватам и ту Ђинђићеву реакцију. Јер сам, безброј пута, био принуђен да слушам шкрипу врата (собних, гардеробних, ресторанских...) у једном од „бањских туристичких капацитета“. Као да је толико тешко подмазати врата!? Или поправити (заменити) славине како не би, цурила (при томе правим јасну разлику између цурења и капљања), ТОПЛА вода на тушевима у базену. И ту ми се, некако само од себе, наметну питање колико таквим немаром „бацамо“ пара. Чак ако рачунамо да је у питању обична вода (која се, како сам ових дана прочитао у новинама, у бечким кафићима, продаје по цени чак и до три евра, по чаши), а могу мислити колико пара одлази у неповрат, кад је у питању топла вода.

Већ сам констатовао да је квалитет услуга у Бањи (било да су у питању здравствене или оне пратеће) задовољавајући, а то се може тврдити и за квалитет смештаја и опште хигијене у собама. Али, када су у питању неки детаљи, онда се поново враћамо на ону причу о „унутрашњим резервама“.

Ту бих уврстио постојеће ТВ пријемнике (који, као једина врста „луксуза“ постоје у собама), а који, једино квалитетно репродукују „шуштање“ и „крчање“. (Овде, поново морам да направим малу дигресију. Наиме, фирма која је својевремено обавила посао „увођења ТВ сигнала“ у  хотелске собе – а ради се о истој фирми која, ових дана, важи за једног од два главна кандидата за добијање националне фреквенције коју је некада користила  већ заборавњена ТВ Авала – очигледно је користила и неки свој софтвер. Тако, кад притиснете дугме за тренутно утишавање тона на екрану се испише реч „мутавац“. Заиста оригинално!). „Шетањем“ тог истог даљинца са циљем да се домогнете неког канала, убрзо схватите да је више оних који би пре могли да буду канализација, јер не могу да задовоље ни прилично сумњив и дискутабилан укус просечног домаћег бањског госта а да и не говоримо о неком странцу. При чему су, тим странцима, како изгледа, намењени они најбројнији канали на којима пише : “No (or bad) signal“ – „Нема (или је лош) сигнал“. Мислим да би било сасвим у реду, да се, макар, за почетак (а то не кошта много), гостима понуди квалитетан сигнал постојећих канала са националном фреквенцијом, али и регионалних и локалних (који задовољавају макар минимум подразумевајућег телевизијског квалитета), као и да се понуде и неки од најпознатијих страних канала. Јер, не треба заборавити да, и поред тога што је „ово овде Балкан“, да је ово и Србија која, макар декларативно, граби ка уједињеној Европи. При томе се не треба правдати тиме да страни гости „ако и залутају у наше крајеве“, неће баш гледати телевизију. Јер, ако добро изанализирамо остале „бањске“ садржаје (један од тих - који ће се, на сву срећу одиграти након мог одласка из Бање – догодиће се на Светог Илију, другог августа, када ће овде свој „велики солистички концерт“ одржати једна од „великих звезда“ – или певаљка, како је примереније рећи - домаће естраде), врло брзо ћемо доћи до закључка да та „собна забава“ и није баш небитна. А у оваквим условима, готово да је излишно говорити о томе када ће гости Бање, у својим собама, моћи да користе Интернет.

На крају, али не и на последњем месту, треба прозборити и нешто о нерационалном трошењу пара из буџета ове државе, односно из Фонда здравствене заштите (ако сам му погодио званичан назив). Јер, ако за пример узмемо једног таквог корисника бањских услуга посредством Фонда, који у Бањи борави 21 дан (а такви су у већини), лако је израчунати да то ово друштво кошта, (21 х 3.700 динара), најмање 77.700 динара. Ако при томе имамо у виду да један такав корисник има, бар, шест „празних“ дана, односно дана кад нема никаквих терапија (током викенда), долазимо до рачунице да је то потпуно беспотребан трошак од, преко, 22. хиљаде динара. Дакле, само је потребно смањити број дана боравка у Бањи, а повећати ефикасност. Другим речима, мислим да би, уместо 21, број дана у бањи требало “скресати“ на 15, уз задржавање броја терапија, које би се одвијале и викендом, чиме би ефекат био исти, а уштеда не тако мала. А уколико би зачепили свуда где „цури“, можда би остало и нешто пара за лечење деце, о чему се тако много говори и пише ових дана. Јер, претпостављам, да није баш нормално да чекамо да Вучић заврши све започете послове на „врху државе“ па да дође и подмаже врата, замени славине, подеси пријем ТВ сигнала, или ...

Д О С И Т Е Ј Е В А

Мада не могу баш сасвим бити сигуран, чини ми се да свака варош у Србији има улицу која носи име нашег просветитеља и реформатора Доситеја Обрадовића. У случају Неготина (који, на сву срећу, у томе није изузетак), ова улица се налази у централном градском језгру, чији је почетак на излазу из градског парка, а име јој је, сасвим једноставно: Доситејева. Али, имајући у виду да Неготин има и "свог" Доситеја, поставља се и (оправдано) питање на ког Доситеја су мислили они који су доносили одлуку да овој улици надену име!? Јер, не треба занемарити да и овај "неготински" Доситеј (Новаковић) има довољно заслуга које би га, оправдано, "кандидовале" да његово име понесе назив једне од значајнијих улица главног града Неготинске Крајине. О томе сведочи и податак да је група паметних људи, својевремено, одлучила да градска библиотека добије управо име овог тимочког епископа који је сахрањен у крипти старе неготинске цркве.

Упркос недоумице са почетка текста, или загонетке ко је Доситеј чије име носи неготинска улица о којој пишем, морам да констатујем да је она само реторичка. У овом случају, са сигурношћу могу да устврдим да нема двојбе. И то из, бар, два разлога. Али, о њима нећу да елаборирам на овом месту, већ ћу само констатовати (а то је нешто треће), да су Неготинци (као и у случају Ђорђа Станојевића, али и многих других чувених Крајинаца), за чувење Доситеја Новаковића сазнали тек након што је група људи тај податак (готво) "прогурала" у свест житеља неготинске чаршије. Да не буде забуне, подвлачим још једном, да је онај мали број људи којима је тај податак био познат, ипак, и пре свега, мањина.

А на непостављено питање због чега баш сада пишем о овој неготинској улици, или о нашем просветитељу Доситеју Обрадовићу, без имало дилеме одговарам да су разлози (као и код већине оних који се баве писањем), готово сасвим лични. Јер сам, донедавно, упркос чињеници да у Неготину живим више од 32 године, кроз Доситејеву улицу прошао свега неколико пута. И то, углавном, колима. Дакле, без могућности да било шта запазим. А ради се о једној од најпознатијих неготинских улица. Која, на неки начин, представља и главну улицу дела града који се зове Брегалница. А за то постоји и формално оправдање. Јер је, пре више од шест година, у овој улици, почела да функционише Месна заједница Брегалница. Оно што би данас, са ове временске дистанце,  било сврсисходно је доћи до одговора на неминовно питање: шта је резултат, односно, колико је тога реализовано од онога што је, у то време, био само план? А одговор је веома једноставан : мало или нимало.
Међутим, није ми намера да на овом месту евалуирам учинке неколико претходних општинских гарнитура (од када је формирана Месна заједница у неготинској Брегалници), већ сам овај детаљ поменуо онако узгред, имајући у виду да сам о томе извештавао за један дневни лист који више не постоји.
Али, да се вратим на Доситејеву.
Морам да признам да ме, примарна асоцијација, када поменем име ове улице, води до Балашевићевих стихова (и музике!), чувене баладе "Не волим јануар". Претпостављам да у томе нисам једини. Понекад се мало постидим тога, али је то чињеница. Јер, ова улица има свој живот и своје житеље који, вероватно, не могу да стану у оквир песме "панонског морнара". А они, житељи ове улице (упркос чињеници да им је структура - социјална, образовна, културолошка и ина - као и у многим другим деловима вароши, битно измењена), имају неки свој живот и неке своје навике, које, полако нестају. Мада се тај "дух" још осећа онако у "траговима". Мени, вероватно због носталгије и неким посебним жалом за прохујалим временима, симпатично делују госпође које, у рано недељно јутро, још у кућној хаљини и папучама, одлазе до "дућана" (не до маркета), да обаве куповину преосталих ситница за недељни ручак. А да у повратку, онако с ногу, сврате до прве или друге комшинице е да би провериле да ли је "онај рецепт од јуче", потпун или му фали још неки састојак. У тих неколико минута, увек се некако смести и оно строго поверљиво: "...да ли си чула...?", или за: "...направила сам само три тегле слатког од јагода, скупе су биле ове године...", као и: "...попила сам од јутрос већ две, али ајде да ти правим друштво...". Уз столетну липу, у једном једнако толико старом дворишту у мом комшилуку, која је, још колико до јуче ширила мирис готово читавом Доситејевом улицом, па и (што да не!) лавеж паса који ревносно чувају поверена им дворишта, претпостављам да није ни потребно много више детаља да би се они средовечни вратили у детињство а они нешто млађи стекли идиличну слику живота, којим се некада живело у већини вароши у Србији.

Међутим, морам да признам да је она друга асоцијација у вези са Доситејевом улицом, ових дана много доминантнија, а односи се на образовни системом ове државе. А све то, на жалост, није због чињенице да у Доситејевој улици у Неготину живи двоје познатих професора српског језика који су описменили (и више од тога!) многе генерације. Већ због Обрадовића (али не Доситеја!), који је, како ми се чини, умислио да је, ни мање ни више, него сам Доситеј. Упркос чињеници да то није, јер се зове Жарко и министар је просвете ове државе.Чију оставку ових дана траже многи који су на прави начин препознали колико је урушено образовање ове државе. И то нема никакве везе са тиме да ли је (или није), поменути министар  крив за крађу тестова за "малу матуру". А он никако да схвати шта је разлика између кривице и одговорности. Можда ће одлука о одласку министра бити донета у склопу већ најављене реконструкције Владе, односно "прекомпоновања" на високом нивоу?! А на тај начин у овој држави никада неће да проради систем, да заживе институције. Јер, оно што нам се сада нуди је популизам  "државног врха", који, свако мало, обећава да ће функције обављати најбољи а не партијски кадрови. А колико је то далеко од реалности у држави Србији (и у Београду и у Србији ван Београда), говори пресек стања кадрова управо у министарству просвете.Да ли су и они допринели том моралном суноврату, о коме говори директор Математичке гимназије, школе са највише медаља у Србији? На то питање свако нека себи да одговор.

П Р О Т О П О П И Н Ц И

Село Протопопинци (или Пртопопинци, како га назива локално становнишзво), смештено на обронцима Старе, а подно Видлич планине, са својих тридесетак (сталних) становника тешко да ће икада привући пажњу неког новинара. Под условом да се не догоди нека катастрофа, што, по правилу, обезбеђује чак и насловну страну штампаних или место у хеду електронских медија. Лично, мислим да се тако нешто неће догодити, па онда остаје, танушна, могућност да неки новинарски знатижељник, случајно, набаса на ово село.  Или, да Јовану Мемедовићу зафали мало нетакнуте природе и "сасвим природне" приче. Упркос томе што се ни он (боравећи неколико пута у близини), још, није  потрудио да уђе у само село (као што у њега још не улазе ни курјаци и шакали, који се "чују, али не виде"), већ некако увек своје приче уради на његовом ободу, па, брже-боље, пут под точкове неког скупоценог џипа и назад у "велики, прљави град".

И поред тога, одлучио сам да селу Протопопинци (Пртопопинци),  посветим неколико редака и то не само вођен, више него очигледно, личним разлозима. Јер ово село, осим што (као и већина села, диљем Србије ван Београда), одумире представља и парадигму (баш не волимм овај страни израз, али ми се некако уклапа у читаву причу, која је у основи политичка, а поменути израз највише и употребљавају управо политичари, мада многи од њих и немају баш појма шта он значи), наше тренутне политичке ситуације. Дакле, управо такво, село Протопопинци (Пртопопинци), постало је образац (модел) како функционише власт у држави Србији. И да велике приче о народу "гладном правде", на оваквим примерима падају у воду, јер испада да власти и није битан народ већ одржање на површини, или изнад површине ове наше баруштине. Која је, како многи закључише, мала, а у њој много крокодила.
А чини ми се да, никада (па ни у "Милошевићево време"), власт није осећала већу потребу да "контролише", сваки кутак Србије, чак и ако се ради о простору на коме живи свега тридесетак становника (дакле, исто толико и гласача), од којих је само неколицина већ проживела пола века, док су остали много ближи "стотки".

Дакле, у том и таквом селу Протопопинци (Пртопопинци), још увек није конституисан Савет Месне заједнице, упркос чињеници да су избори одржани пре више од месец дана, а да су локални избори одржани пре више од годину дана. Због чега? На први поглед, рекло би се због печата, али је велико питање шта се, заиста, "иза брега", ваља. Наиме, због смањења броја житења, а у циљу "рационализације" рада Месне заједнице (као основног нивоа локалне самоуправе), донета је одлука да ово село, са суседним селом Мојинци, има једну Месну заједницу (МЗ). Са седиштем у селу Протопопинци (Пртопопинци), као селу које је веће. Према том решењу, веће село има три, а мање два представника у Савету Месне заједнице. На изборима за ово највише тело МЗ, грађани и једног и другог села, упркос "танком" бирачком списку, фаворизовали су двојицу кандидата. По једног из сваког села. Али тако да је онај из већег села (због већег броја гласача) добио и већи број гласова. Гласачи су били убеђени да је то довољно.

И да је победио онај кандидат који је добио највећи број гласова. Међутим, нико им није рекао да се тако не бира председник Савета МЗ. Односно, председник села. Већ да пет изабраних представника (са највећим бројем гласова), постају чланови Савета МЗ, који међу собом бирају "првог међу једнакима". И ту настаде проблем. Јер један од тројице чланова Савета МЗ (из већег села), свој глас даде кандидату из мањег села. Тако сада испада да мање село треба да "командује" већем. А то код нас баш и не бива. Што се манифестовало поделом села. Док су једни (по личном мишљењу, мањи број), за то да је све "такнуто-макнуто" они други би да се све врати на "почетне позиције". Јер, "не може њима да командује, тамо неко, из суседног, мањег села". У таквој ситуацији, јасно је да у селу "нема власти". Јер (да се вратим на поменути штамбиљ), нема симбола те власти, односно, печата. Пошто стари печат, није враћен у општину (а и није од неке користи јер је на њему стари назив МЗ), а нови (који у називу треба да има оба села) још није направљен. И колико год то било апсурдно, у селу од тридесетак житеља  чекају печат. Као и они у мањем селу. Било који печат. Или да се врати онај стари, или да се, коначно, уради тај нови. Јер, ко буде у рукама имао печат, тај ће имати и власт у селу. А ко ће то бити, наравно, зависи од локалне власти у Димитровграду. Међутим тамо имају много важнија посла. Пошто се и овде, као и у већини градова у Србији ван Београда, већ скоро годину дана,  баве "прекомпоновањем" власти. Судећи по томе колико се пута власт у овом малом граду на коридору 10, "прекомпоновала", јасно је да нема ни мање вароши ни више музиканата. Јер, како је ово некада (након "пада" Милошевића") био његов последњи бастион, тако је након потоњих избора ово био један од последњих бастиона демократа. Све док нису нагрнули "композитори" и толико прекомпоновали одборнички састав у општини да сам убеђен да ни они сами више нису сигурни у којој су сада странци или коалицији. Врхунац представља недавно именовање Владице Димитрова, доскорашњег председника општине из редова демократа у повереника СНС за општину Димитровград. По свему судећи, некоме се толико свидело "компоновање" да је заборавио на елементарна правила која и овде треба да важе. Зато су, као последица, почеле да се појављују и одређене међунационалне тензије, које баш и нису биле својствене овој средини. И више је него јасно да се, због очигледног прекомерног компоновања, у овој вароши могу чути и неки "другачији тонови". 
А док је таква ситуација у згради општине у Димитровграду, јасно је да нико нема ни жеље ни воље да се бави печатом у селу од тридесетак становника. Али, којима се, уз помоћ проверених "аброноша", ипак, проследи и по који, тон из "седишта локалне власти". Па се тако у селу Протопопинци (Пртопопинци), осим цвркута птица, ипак, разазнају поруке једном или другом табору (мада са доста шумова), како ће печат "ускоро" стићи. И да они само треба да "буду стрпљиви", а да ће он (печат), сигурно, доћи.

На тим темељима, будући "владари" села (свако за себе) већ су почели да праве планове о реновирању просторије у којој ће бити седиште новог сазива Савета МЗ и "председника села". Само да стигне печат. А и једни и други, ту просторију "виде" под кровом највеће сеоске, вишенаменске, грађевине, у којој су, некада биле смештене продавница, откупна станица, просторија Месне заједнице, амбуланта...Уколико се до тада не сруши и остатак крова, као што се то већ десило на делу који је некада прекривао никада довршени Дом културе у овом селу. Који, као порушени споменик, опомиње на многе заблуде из некадашњих времена. Које, по свему судећи, у нешто другачијем облику, поново израњају на површину.

РАК ПЛУЋА

Парковска површина од неколико хектара у самом центру града, богатство је којим се могу похвалити само неки градови. Није редак случај да су имена многих паркова далеко познатија од имена градова у којима се налазе. Они представљају "плућа" тих градова и оазу коју походи мноштво њихових житеља, али и они који у те градове долазе. Многи туристи, чим стигну у неки град, ако долазе по први пут, најпре се распитају за познате паркове. У одређено доба дана, паркови постају места где људи долазе да се виде са другима, ручају, или одрже краћи састанак са пословним партнерима. О празницима, управо ти и такви паркови знају да буду стециште многих излетника који ту проводе читав дан. Играјући се са својом децом или пријатељима, роштиљајући или, просто, ленчарећи у хладовини, уз неку добру књигу. И нико никоме није на сметњи, има места за све. А након дана проведеног на оваквим местима, готово да се и не примећује да је, само неколико сати раније, на травнатим парковским површинама, у хладу столетних стабала, боравила читава армија људи. Сви који су ту боравили, покупили су за собом сав отпад који су направили и уредно разврстали у посебне контејнере. У "тој и таквој Европи" однос према парковима је однос према себи самоме. Хигијена градских паркова се сматра личном хигијеном. Из простог разлога јер су паркови "плућа града". Упркос непостојању оних чувених упозорења: "забрањено је газити траву".
Неготинским парком "Цвећара", који се простире на око пет хектара површине, могли би да се

поносе и многи већи и лепши градови. Не само у Србији. Али, како сада ствари стоје, њиме се, вероватно, још дуго, неће дичити ни Неготин. Јер се чувена Парк шума "Цвећара" претворила у неготински "Скадар на Бојани". А по мом личном суду, нема краја глупостима које су пратиле изградњу овог парка, чији сам ток пратио неколико година, као дописник неколико српских дневних новина. (Тада сам, као и многе моје колеге које су ову тему пратиле, са одушевљењем писао да ће Неготин - како је тада, 2006. године, саопштавано - добити нова "плућа града"). Најновија у низу је да су, овог пролећа,  у парку освануле нове клупе. Које су, претпостављам, постављене неким логичким распоредом унутар парковске површине. Али. тај детаљ мени изгледа као да је неко ко се није купао бар пола године, одједном, неким чудом, на себе "набацио" неко скупоцено, маркирано одело. Тако мени делују те лепе (а вероватно и скупоцене) клупе, које су се, ни криве ни дужне, нашле усред давно поломљеног мобилијара који је (такође неком згодом, ранијих година) постављан без реда и начина, а који сада, онако девастиран и уништен, представља ругло. Ако тој слици додамо и изџигљалу траву и мноштво мини депонија смећа, слика је потпуна. Једино нема одговора на питање : откуда те клупе баш сада ту? Или : није ли, најпре, требало "санирати прокишњавање крова" и почистити кућу, па куповати нов намештај?

Приметио сам да је други неготински парк, у центру града, ових празничних дана био препун клинаца и њихових родитеља, или бака и дека. Претпостављам да ништа мањи број не би био ни у парку "Цвећара". Да је, којим случајем, након толико година завршен. Међутим, како ствари стоје, наш парк "Цвећара" никада то неће постати. Јер ће имати судбину никад довршене куће у коју су се станари уселили пре њеног завршетка. А то најбоље знају ону који су се у такву кућу уселили. Увек је у њој било крша и лома који се само умножавао. И ту неће помоћи никакво уношење новог "намештаја" како би се "оправдале" неке паре. Све док неко, озбињно, не засуче рукаве и не уради комплетан пројекат шта је све неопходно урадити и колико то кошта. А да се, након, тога, тамо где треба (читај: неготинска општина), издвоји потребан новац за то.
Затим, треба да уследи ограђивање овог дела града (како се ограђује свако градилиште), и неких месец дана озбиљног рада. Када би се, затим, уклонила ограда, грађанима Неготина и њиховим гостима могла би да се подаре нова "плућа града".
То подразумева да би сваки квадратни сантиметар парка "Цвећара" био доведен у исправно и функционално стање, монтиран сав потребан и планирани мобилијар, осветљен на одговарајући начин и уграђен квалитетан видео надзор. Након чега би се, та нова "плућа града" (а што не и крајње репресивно) штитила од хулигана који, очигледно, из чисте досаде уништавају све пред собом.
А пре свега тога, потребно је да неколико гарнитура градских власти, грађанима општине

Неготин, положе рачуне ко је шта и колико урадио, а ко је и колико проћердао пара у никад довршеном парку. Без обзира што су то, углавном, биле паре добијене на пројектима које финансирала "та Европа". Јер су и те паре добијене захваљујући грађанима општине Неготин. Па, уколико су "ту Европу" успели да, на неки само њима знани начин, обрлате, грађане општине Неготин не могу. Јер су они, уместо нових "плућа града" добили плућа која је увелико захватио канцер, или, народски речено - р а к.

Е Л И Т А

Елита је реч латинско-француског порекла, која, према Вујаклији, има значење: "оно што је најбоље, најодабраније", или, "цвет нечега, нарочито друштва". Према истом извору, у војничком значењу то је "најодабранија војска, језгро војске", а за потребе биологије, Вујаклија објашњава да је то "најбоља категорија биљног семена".

Ово стручно објашњење израза елита, које сам позајмио из извора који је, претпостаљам, за већину људи неупитан, само је увод који ми је неопходан за овај текст. 

Случајно или не, у овој држави већ деценијама (а можда и дуже), не постоје друге, већ само политичка елита. Или, политичке елите. Мада, ако боље размислим, ништа ту није случајно. А то већ довољно говори о држави. Пошто се, неминовно, поставља питање каква је држава која може да "изњедри" само политичку елиту (или, политичке елите). Или, какав је народ који живи у тој и таквој држави (не улазећи у њен национални састав, који и није битан за ову причу), који да има само ту, политичку, елиту. Они који имају мало дуже памћење (што је, морам да признам, реткост, осим ако није у питању злопамћење), морају признати (ја то чиним тешка срца) да је чак и оно "Титово време" знало да, ту и тамо, понуди и неке другачије елите. Можда баш и због тога јер је то неминовност једнопартијских система, код којих је, та и таква, политичка елита на једној, а да су све оне "остале елите", на некој другој страни. Просто, те "остале елите" у огољеним тоталитарним режимима, дођу као неки "вентил сигурности". Са друге стране, у назови демократским и вишестраначким системима, земаља у транзицији, просто је неминовно да се множе управо само те, политичке елите. А држава Србија је прави пример за то. Јер је толико странака да је готово и немогуће имати неку другу осим политичке елите. Упркос томе што је, реално говорећи, у мноштву тих странака и људи који "циркулишу" у њима, тешко пронаћи оне који се, заиста, могу означити као елита. Чак и међу онима који су део (како се у овдашњим медијима већ одомаћило), "државног врха". Уз сво уважавање да је то резултат "воље грађана".
Али, изгледа да је враг однео шалу, јер се те и такве политичке елите множе као амебе. Тако, чак и они који, од свих врхунских телевизијских остварења, редовно прате само догађања на најпознатијој фарми у држави Србији и  најпознатијој великобратској кући, могу да примете како нам, на велика врата, улази још једна елита. Политичка елита косовских Срба. Који, ни криви ни дужни, постадоше елита. Од које се (гле чуда!), како изгледа, уплашио и сам Први потпредседник Владе Србије. И због којих је, по хитном поступку, ономад, прекинут редовни програм Државне телевизије (хиљадита реприза "Бољег живота" - који, упркос томе, у Србију никако да стигне). Пошто је у мојој свести прекид редовног програма државне телевизије у директној вези са неким ванредним стањем, помислио сам да смо, поново, са неким заратили.  Или да смо одлучили да признамо Косово и Метохију (што за сада, као, није услов, али ће то сигурно, у одређеном тренутку постати). Међутим, како се убрзо испоставило, програм је прекинут да би нам Први потпредседник саопштио да није могао да нађе заједнички језик са политичком елитом косовских Срба. Али да, упркос томе ( што ли ми то делује популистички?), он њима не прети, већ жели да се са њима договори. Да ће, како је рекао, прихватити и референдум по питању бриселског договора, али да му "неко" гарантује да ће Срби и након њега остати јединствени.  Право је чудо како Први потпредседник не познаје сопствени народ. Јер да је супротно, знао би да два Србина имају три различита мишљења. Те да би, референдум по питању бриселског парафа било чисто губљење времена. А посебна је прича што је лидер напредњака сметнуо са ума да је немогуће организовати референдум за само 15 дана. То ни Мркоњићу не би пошло за руком! И које би то питање било одговарајуће, односно, на које би то питање већина житеља Србије могла да да "тачан" одговор. А да и не говоримо о томе ко би Првом потпредседнику гарантовао да ће Срби и после референдума остати јединствени. И без речи прихватити резултат тог референдума. Да ли би му то гарантовао Коштуница, Двери, Образ, или политичка елита косовских Срба? Опет, велико је питање да ли би поменута елита косовских Срба у томе била јединствена. И на крају, шта то значи јединство? Јер је лако уочити да и то дојучерашње јединство "државног врха", ипак, није јединство. Што је показала и недавна оставка млађаног Че Геваре Вулина. Који се одлучио да свом "пријатељу Вучићу" поднесе оставку гостујући на државној телевизији. Уколико се још деси да се наш Че Гевара, поново, врати у фотељу "директора за Косово", након петиције косовских Срба, претпостављам да ће српски политички ријалити постати популарнији од свих сличних телевизијских умотворина. А заслуга за то, несумњиво, припала би нашој најмлађој политичкој елити. Политичкој елити косовских Срба.

К Р Е Т А Њ Е

"Оно што највише успорава људско кретање је незнање."         

                                                                     Никола Тесла

Мој претходни пост био је посвећен сећању на покојног премијера Зорана Ђинђића. Нерадо употребљавам тај, мени, још увек страни термин "пост". Али морам. Из простог разлога што је ту било мало мог текста. Готово ништа. Само онолико колико да се направи увод. Све остало су били Ђинђићеви најпознатији говори. Укупно десет. За десет година, од када су га убили. За десет година без правог кривца и праве казне. И све то под "украденим", али тако препознатљивим називом, под којим је редитељ Александар Мандић сачинио свој чувени документарац, посвећен Ђинђићу : "Ако Србија стане..."

Назив тог документарца, који је, у време свог настанка, изражавао наду, али и злокобну слутњу, данас је у држави Србији, готово, заборављен. А држава Србија је, скоро, стала. Упркос тврдњама покојног премијера који је, веома често, знао да каже да су развој демократије и европски пут Србије неупитни и незаустављиви. Да "њега могу и да уклоне", али ће Србија остати "на правом путу". Чак су, након убиства премијера, штампани флајери и плакати са Ђинђићевим ликом и поруком: "Србија живи". Међутим, извесну сумњу изнео је и сам Мандић, употребљавајући погодбени везник у називу свог документарца. Сада, 10 година касније, са погодбеним везником, или без њега, можемо са огромном сигурношћу о томе говорити. Јер, у шта се претворила еуфорична Србија, након пада Слободана Милошевића? У државу у којој су на власти они исти који су, у великој мери, допринели да човек као што је Милошевић, уопште и дође на власт. Они исти који су омогућавали Милошевићу да, када је већ на власт дошао,  толико дуго ту и остане. Следбеници оних странака које су ову државу годинама држале у страху, у мраку...Производећи конфликте и ратове. Ратове у окружењу, али и са "целим светом". Следбеници оних који су, годинама, српску дипломатију водили са завршеним партизанским курсевима. Државу, која и данас није далеко одмакла од "високофреквентне" дипломатије, коју не можеш ухватити ни за главу ни за реп. Која у току ноћи свету пошаље једну поруку, а већ у рано јутро каже нешто сасвим друго.Државу која пристаје да експериментише са делом свог народа који живи на Косову. Државу која ризикује животе тог истог народа у нади да могу добро послужити за "општу ствар". Државу која има више сазнања од обичног народа, али га лаже, јер зна да то народ воли.

Државу која ни после 12,14 односно19 година није у стању да открије ко је убио новинаре Милана Пантића, Славка Ћурувију и Даду Вујасиновић. Државу која доноси законе који се не поштују. Државу која је пре 10 година донела Закон о лустрацији, коме "рок важења" истиче а да га нико није ни погледао.А да и не говоримо о његовој примени. Јер, да је примењен можда би данас били "у мањку" са политичарима. Државу у којој млади, поново изговарају ону злокобну констатацију: "Пролеће је, а ја живим у Србији". Државу у којој, наводни, студенти предводе протесте у Београду упозоравајући "државни врх", да не направи "ни један погрешан корак" у вези са Косовом. Државу у којој се "државни врх", свако мало, консултује са већинским, православним "црквеним врхом". А да у исто време у Влади која такође представља "државни врх" седе неки министри који не припадају тој већинској православној религији. Државу у којој се "забрањују" неке организације, које слободно "марширају" градовима, а да су, упркос томе, "невидљиве" за органе реда. Државу у којој су амнестирани "повратници" за слична кривична дела. Државу у којој масовна убиства постају, готово, свакодневна појава. Држава у којој малолетници "деле правду" како стигну и где стигну. Државу у којој они нешто старији клинци веома лако потежу "све врсте наоружања". Државу у којој се, из политичких разлога, "преко ноћи", у школе уводи румунски језик (вероватно као знак захвалности што "суседна и пријатељска" Румунија још овек није признала "лажну државу Косово").

Државу у којој је на светло дана, највећа "владајућа" странка донела крилатицу да је "народ гладан правде", када је у њој народ само гладан. Државу у којој се криминалци и лопови хапсе посредством медија, који постају информативни билтени полиције. Државу у којој се лопови месецима држе у затворима, уместо да им се суди. Држави у којој су садашње владајуће гарнитуре, пре доласка на власт, обећавале департизацију и деполитизацију "државних фирми",  у које су одмах по доласку на власт сместили управо своје кадрове. Државу у којој нико не чује урлике, кукњаву и муку других, јер су заузети "прекомпоновањем" власти у селу и граду. 

Државу у којој највећа владајућа странка не може да отрпи ни миним "конструктивне" критике а да се не понаша као "увређена млада". Јер су навикли да их сви мазе и пазе. А кад се то не деси, по хитном поступку, из резервног џепа извуку, резервну, радикалску реторику. Државу чији "државни врх" не може да замисли да у главном граду, неко други, осим њих може да буде на власти. Упркос чињеници да је то могао и сам Слободан Милошевић.

Државу у којој су, такозване, патриотске снаге, поново себи дозволиле да "пусте духа из боце". Упркос сазнању да га, након тога, више нико у њу не може вратити. Државу у којој "остатак Србије" треба да дисциплиније Војводину. Да ми из "остатка Србије" учимо Војвођане демократији и да им "показујемо" шта је то за њих добро. Да им ми, из "остатка Србије" доказујемо и докажемо како је руководство које су они сами бирали, "однарођено" и непримерено њима. И да они, Војвођани, заслужују много боље руководство. Напредније. По узору, рецимо на Ковин. Државу која све више и на сваком кораку личи на ону са краја осамдесетих. Државу у којој "државна телевизија", данас, 14. априла 2013. године, свој информативни програм започиње са: "Поштовани гледаоци добро јутро. Српска напредна странка...", наставља са: "Поштовани гледаоци добар дан. Српска напредна странка..." и која ће га, вероватно, завршити са "Поштовани гледаоци добро вече. Српска напредна странка..." Да не будем неправедан. У наставку те епохалне и јако важне вести, којом је "државна телевизија" малтретирала своје гледатељство у "свету недељу", стоји да ће највећа владајућа странка започети прикупљање потписа, како би, "демократски" са власти у Војводини срушила недемократску власт. Заиста, вест дана!

АКО СРБИЈА СТАНЕ...

Данас ће многи и много писати и говорити о покојном Зорану Ђинђићу. Мени, само једном, из армије многих који су га лично познавали, изгледа најприкладније да се подсетимо како је он сам говорио.Зато је ово мој предлог десет његових говора (међу којима има и неких понављања), за сваку од претходних десет година.

Ако србија стане...
   Порука за успех...
        Урадимо оно што можемо...
             Верујмо у себе...
                 Брже од пужа...
                      О Косову...
                          Нема спавања...
                              Имамо само један живот и једну земљу...
                                   Трака за претицање...
                                        Састаћемо се у будућности...

СРПСКИ МАРТ

Све ми се некако чини да би, мирне душе, ова држава могла, уз многа својатања, да почне да својата и неке месеце у години. За почетак, можда треба размислити о месецу марту, као месецу који асоцира на многе историјске догађаје. А ова држава, годинама, па и десетинама година уназад, "производи" много више историје него што је то у стању да учини, заједно, већина држава у Европској унији. Истини за вољу, количина те "новопроизведене" историје у обрнутој је сразмери са "новопроизведеном" географијом.
Историјским темама не оскудева ни март лета Господњеег 2013. године. Без обзира да ли ћемо или не, у ове догађаје уврстити и актуелне проблеме са белим напитком, због кога у последње време морамо да мењамо и некадашње крилатице. Тако да сада, све и да хоћемо, више не можемо да кажемо да код нас "тече мед и млеко", пошто млеко, због затрованости, све мање тече. А ко зна да ли је и са медом све у реду? Но, како рекох, и без тога, "историје" имамо на претек. Па ће се тако догодити да посланици у Парламенту расправљају и ( вероватно) одлучују о томе какву храну једемо. Уместо да о томе брину стручњаци који за то примају плату.
Ништа мање "историјски" није и најављени одлазак Председника свих грађана, министра полиције на привременом раду на месту председника Владе и првог потпредседника Владе (а никако да упамтимо који су то други, трећи...), министра војног и свих осталих Служби у (већ годинама) главни град Србије - Брисел. Јер ова тројка, како је најављено, одлази у Брисел да би тужили ове "наше Албанце" из Приштине да не поштују правила игре. Пошто су им ови наши из Београда, као, дали све, а ови наши из Приштине њима ништа. Па се сад ови наши, из Београда љуте. И надају се да ће ови из нашег главног града Брисела да скрену пажњу овим нашим из Приштине.А можда и да им запрете да ће им узети играчку.
За овим не заостаје ни нова изјава лидера социјалиста који се представља и као председник Владе, а који је, у складу са својим навикама,  надмашио чак и себе. Тврдњом да су нас десет година лагали  да је Косово наше! И да то, чак, пише и у нашем Уставу! Невероватно, али истинито. Једино се поставља питање где је овај човек био свих ових година? И да ли је могуће да он преговара са Албанцима? И о чему? Али, ако завиримо у нашу историју, биће нам јасно да из ње, готово ништа, и нисмо научили. Овде ћемо размотрити само оне "мартовске" догађаје.
А један од најзначајнијих, у новијој српској историји догодио се 27. марта 1941. године, када је група прозападно оријентисаних официра извела војни пуч, збацивши са власти намесништво Кнеза Павла Карађорђевића и владу Цветковић-Мачек, која је два дана раније приступила Тројном пакту. Као резултат свега овога, тог 27. марта, у Београду су се догодиле и чувене демонстрације са још чувенијим  паролама "Боље рат него пакт" и "Боље гроб него роб", које су Србију, како многи историчари тврде, "коштале" много више него све друге јужнословенске народе заједно. (Наравно, није то било први пут). Четрдесет година касније, у марту 1981. године, (ни пуну годину након смрти неприкосновеног владара југословенских простора и највећег сина свих југословенских народа и народности), Албанци на Косову и Метохији су започели масовне протесте, који су, готово без прекида, трајали 20 година, након чега су добили "никад признату" државу Косово (а ја додајем и Метохија, да се не заборави).
У једној од фаза тог "стварања" друге албанске државе на Балкану, двадесет и четвртог марта 1999. године, тадашња држава СР Југославија (читај: Србија), ушла је у још један рат који је, овог пута, вођен против "пола света". У НАТО бомбардовању ових простора, које је су они назвали "Милосрдни анђео", борили смо се против "невидљивог непријатеља" који је са небеских висина бацао бомбе на "небески народ". А "небески народ", у том трагичном позоришном комаду добио је улогу  "оних доле" (коју су нам, руку на срце, често додељивали вероватно због тога што никако нисмо могли да научимо текст намењен "онима горе"). Осим тога, ни они нису свемогући, те самим тим нису успели да савладају закон гравитације на другачији начин, већ смо ми, као "небески народ", морали да се спустимо мало ниже. Како би они били ефикаснији.Елем, када смо их победили, они су "сишли са неба" и окупирали Косово (и Метохију), да би их, на тацни, предали Албанцима, који су се за "Републику Косово" борили, званично, од 1981. а незванично читав век и нешто мало дуже.
Оно што Албанцима нису обезбедиле НАТО и друге међународне снаге, албански хулигани су отели сами у великом погрому, над оном шачицом Срба, који су, након бомбардовања још претекли на Косову и Метохији. Пред очима читаве светске цивилизације, палили су и рушили све пред собом, укључујући и цркве и манастире чија се дуговечност исказује вековима. Треба ли рећи да се и то догодило у марту? Читавих недељу дана, а најбруталније дивљање које свет није хтео или није могао да спречи, догодило се 17. марта 2004. године. 
(А како то обично бива, да би народ могао да прича како "ништа није случајно", и они преговори "о техничким питањима" између Србије ван Косова и Косова ван Србије - у заједничком главном граду Бриселу- почели су 8. марта, 2011. године).
Али, све ово побројано у неколико примера, догађало се уз велику помоћ "са стране". Уз велику помоћ "страног фактора". Нисмо се ми ту нешто посебно питали. У већини случајева, били смо, како нам је то много пута током НАТО бомбардовања објашњавано, "колатерална штета".
А чија је "колатерална штета" био народ који је осам година раније, такође у марту, био на улицама Београда?  Деветог марта 1991. године.  И двадест и две године касније, овај датум заслужује да се испише великим словом. Ако ни због чега другог а оно због два људска живота која су тог дана угашена. Бранислав Милиновић (17)  је тог дана био међу демонстрантима, а милиционер Недељко Косовић (54), по задатку, на другој страни. У сваком случају, тог Деветог марта догодиле су се прве масовне демонстрације против режима Слободана Милошевића, након чега у држави Србији, ипак, ништа није било исто. И без обзира што се многи неће са тим сложити, без тог Деветог марта, вероватно не би било ни оног Петог октобра. Али да, можда, због тог Деветог марта, није било ни Шестог октобра.
У историји овог народа, као трагичан и црним словима, остаће уписан још један март - 12. март 2003. године. Дан када је, пред улазом у зграду Владе Србије, убијен премијер Србије. Први демократски изабрани премијер ове државе од Другог светског рата.
Велико је питање да ли смо и колико упамтили поруке коју су, Деветог марта 1991. године, са балкона Народног позоришта окупљенима послали Борислав Михајловић Михиз, Милан Комненић, Војислав Коштуница, Драгољуб Мићуновић, Жарко Јокановић, Милан Парошки, Леон Коен, као и двојица трагичара наше политичке сцене - Вук Драшковић и Зоран Ђинђић.  С том разликом што је Драшковић, након неколико покушаја да буде физички ликвидиран, "самим чудом", како је и сам много пута рекао - остао жив (политички, то је једна друга прича, пошто би то неки оценили као стање клиничке смрти, јер се "одржава на апаратима").
Са друге стране, Ђинђића је овај народ ( и то је политички парадокс!) почео пажљиво "да слуша" тек након што је убијен. Многе његове поруке, тек тада су биле схваћене.  А то је, на велику жалост овог народа, било прекасно. Јер се историја, упркос понављању неких ситуација, не може вратити натраг.
Слично је прошао и Драшковић, коме је овај народ стално тражио "длаку у јајету". Упркос његове најискреније жеље да том истом народу понуди најбоље и за тај исти народ, у датом тренутку,  уради највише, не тражећи за себе готово ништа.
Зато ми се и чини да овај народ треба стално подсећати на ова два датума. Да се не забораве. Јер, у забораву се налазе разлози за већину наших грешака. Поготову што има и оних (премного, чини ми се), који тих датума не желе да се сећају из простог разлога јер су, у оба, били на оној "другој страни". Пошто је опште познато да је било (не тако мало) градова у којима су "групе и групице", као и челници "партија и партијица" банчили и пијанчили на дан када је убијен Ђинђић! Треба ли напомињати колико је то нељудски и нечовечно? Треба! Јер тих и таквих промотера зла у овој Србији има и данас. На велику жалост, они и данас одлучују о нечијим судбинама и о нечијим животима.

К О Н С Т А Н Т И Н

Кад би Константин I Велики, илити Цар Константин, макар малкице, могао да види како се у Србији обележава година Миланског едикта вероватно би се у гробу окретао као ветрењача (уколико су му све кошчице на једном месту).

При томе, нешто и није важно како се и шта ради у Србији (имајући при томе у виду да мислим на Београд, али и део Србије, који ја смештам у мисаону, али и географску одредницу "Србија ван Београда"), већ шта се то и како ради у његовом родном Нишу. 

Јер, уколико је ово "Година Миланског едикта", која се, готово хорски, најављивала током претпрошле, а поготову прошле године, онда ту нешто дебело није у реду. Просто је велики несклад између онога што се причало и оного што се реализује. Или бар ја тако схватам посвећеност некоме или нечему. Јер, за мене та посвећеност значи да је неопходно да читав град "живи" у том духу. А да би "живео" у том духу, неопходно је да буде и у том руху. Дакле, свуда и на сваком кораку потребно је да се осећа (а поготову види) тај "дух" Миланског едикта, али и Цара Константина. Пошто је то уобичајено у неком "паметнијем" и искуснијем свету. Тако да неки европски градови, трајно,  "живе"  у духу нечега или некога. На сваком кораку може се купити неки сувенир који одише тим духом. Чак и они најбизарнији. За разлику од тог света, ми смо шампиони у кампањама. И све што радимо, радимо кампањски. А пошто кампању увек повезујемо са политиком, то неминовно значи да је све у служби политике. На несрећу, у те вирове су увучени и Милански едикт, али и Цар Константин.

О томе у довољној мери говори и бура која се ових дана подигла у нашој јавности, на тему "колико кошта Константин?". Или, тачније речено, колико кошта представа "Константин-знамење анђела", која је, премијерно, изведена у Народном позоришту у Нишу, на дан рођења Цара Константина, 27. фебруара, лета Господњег 2013. Представа која је рађена у копродукцији Народног позоришта у Нишу и Народног позоришта у Београду, за коју је текст написао нишки књижевник Дејан Стојиљковић, а коју је режирао београдски редитељ Југ Радивојевић. Од димне завесе која је тим поводом бачена, тешко да је могуће закључити да ли је реч о представи која је "понос српског театра" или ће, ипак, бити да се ради о представу у којој је "спектакл, ипак, изостао". У све то се, у великој мери, умешала политика, чији представници покушавају да у том облаку дима зараде који поен за себе и своју странку. У исто време, чини ми се да она друга, "владајућа" политика није у некој већој мери дала значај овој позоришној премијери. Тако да су се, те вечери, у Нишу обрели само министар културе и чувени београдски посластичар, саветник за културу Председника свих грађана (иначе мој омиљени драмски писац и сценариста, аутор сценарија за филм "Балканска правила" и ТВ серије "Мој рођак са села") и супруга Председника свих грађана. Вероватно је и на тај начин владајућа политичка олигархија у Србији, поново, хтела да стави до знања шта мисли о манифестацијама јужно од Бубањ потока. Макар оне биле и највишег државног ранга. Но, да се вратим на главну тему. Немам намеру да тврдим како је деветнаест милиона (динара, наравно) за нишког позоришног Константина, колико, наводно, кошта ова представа "сића" (при чему 11 "даје"  држава, 7 град Ниш, а 1 Народно позориште у Нишу) коју Србија има за разбацивање. Али и не могу да тврдим да та представа не може толико да кошта. Поготову што, као и већина "критичара" нисам ни видео представу. Осим тога, о овој теми тако мало (или готово никако) говоре људи од струке. Уместо њих, како је то већ уобичајено у земљи Србији, то чине политичари. Што сигурно није добро. Поготову није добро позивати на бојкот представе. При чему је разлог пронађен и у томе што је неко, вероватно несмотрено, одлучио да "забрани" снимање дела представе. Тако да је новинарима, "као кец на једанаест", дошла политичка реакција неких странака. Чији представници, вероватно мисле да ће ту "зарадити" неке велике поене. Не размишљајући о томе да се, на жалост, на култури у Србији нико није офајдио. Али је могуће направити штету. Јер, биће ипак да је најскупља она представа која нема публику, или представа која ће бити заборављена после једне сезоне. А толико богати, ипак, нисмо. Да правимо представе за једно гледање. Или за један догађај. И просто не могу да размишљам на тај начин. Мислим да у "том грму" не треба да тражимо зеца. Напротив!

Бојим се да све ово има за циљ да се још једном покаже "најширим народним масама" како је само престони град довољно добар за велике догађаје. И како је само у Београду могуће урадити нешто значајно. По принципу да се догодило само оно што се догодило у Београду. А да "остатак" Србије, или Србија ван Београда, није погодна за тако нешто. Због чега ме не би зачудило да се, ускоро, појави неко ко ће се "досетити" да је право место за Милански едикт, али и Цара Константина Београд и једино Београд. Као што је то својевремено био случај са "Мокрањчевим данима", за које су неки престонички културњаци али и њихови "трабанти из провинције" мислили да им није место у Неготину већ у Београду. Где би "Мокрањчеве дане" знали да цене много више него тамо у некој провинцији. А да при томе то није усамљен случај. Пошто су неки "Београђани", у разноразним околностима и поводима већ "бацали око" и на "Вуков сабор", али и  на Егзит и Гучу. Па чак и на зрењанински фестивал пива (који су успели да ископирају). И да би, по свему судећи били најсрећнији када би све те манифестације "стрпали" под неку замишљену београдску куполу. Чиме би, ваљда, задовољили све своје потребе за родном грудом. Која је, готово по правилу, тамо негде, далеко од Београда.

У Д А Р

Вероватно је мало оних грађана (и грађанки - како би неки рекли) Србије, који не примећују помаке које је ова Влада (коју формално води министар полиције, а неформално министар војни), начинила од њеног формирања до данашњих дана. И по први пут, након много година, стекла огромну наклоност најширих слојева становништва (што није само пуки популизам). Поготову ако се има у виду да такозване „транзиционе владе“, односно владе које су на челу држава у транзицији (због оштрих резова које, по правилу, морају да чине), не могу баш да задобију симпатије својих грађана (и грађанки). О томе, уз мноштво других параметара говоре и многобројна истраживања јавног мњења. То (све чешће), признају и  многобројни „људи од струке“, који одају признање Влади или (прецизније речено), оном „војном крилу“. Чак и политички противници у многим приликама исказују поштовање за неке (за сада још малобројне) потезе које је ова Влада предузела, при чему се некако стиче утисак да се при томе понашају по систему: „како се тога ми нисмо сетили?“
А све то због предузетих мера на пољу борбе против организованог криминала, односно, на темељу напредњачке предизборне приче, према којој је „народ гладан правде“. Е сад, без обзира што спадам у велике поборнике правде и што мислим да је борба против криминала стварање темеља једне државе, сматрам да се све више може констатовати да је народ „само гладан“. А о томе ће ова Влада морати пре или касније да почне да размишља. У сваком случају, када буду испричане све приче о криминалцима и лоповима, о уласку у ЕУ, или о Косову (и Метохији).
Ипак, оно што некако нападно „боде“ очи је све чешћа прича да министар војни и шеф свих служби у држави у свом раду све више подсећа на покојног Ђинђића. Односно, да се, након толико година појавио човек који има енергије и жеље да од Србије створи нормално место за живот, како је то желео да учини тадашњи премијер, који је убијен пре десет година, на прагу Владе. Но, по мом скромном мишљењу, то је лоше поређење. Из простог разлога јер су у питању потпуно различити људи, формирани у два различита миљеа. Упркос чињеници да министар војни и шеф свих служби у држави Србији показује велику жељу да се мења, уз свеприсутну свест да је некад чинио лоше ствари (по сопственом признању, као министар информисања). Јер је разлика у томе  што је Ђинђић покушавао да изгради инстуције у Србији, док је министар војни и шеф свих служби (бар за сада) успео једино да од себе направи институцију. А моја грађанска свест ми не "дозвољава" да будем присталица толике концентрације моћи на једном месту. Из простог разлога јер то може бити штетно. А и опасно. Како што би штетно и опасно било да сваког дана једемо колаче.
Но, много је опаснија теза која се ствара на другом крају Владе, у оном „полицијском делу“. А коју, последњих дана, све чешће пласирају поштоваоци лика и дела премијера и министра полиције. Према којој, све оно што се догађа у вези са Ивицом, у многоме подсећа на оно што се догађало покојном премијеру Ђинђићу.
Та теза (теорија), заменила је ону претходну, према којој су оптужбе на рачун премијера да се сусретао са  неким људима „из криминогених кгугова“, равне удару на темеље државе, или, у најмањој мери, удара на Владу!
Међутим, она је у директној супротности са прокламованим циљевима да у борби против криминала неће бити недодирљивих. А ја то тумачим да и  премијер и министар полиције спада у категорију „недодирљивих“. Осим тога, ако се сви слажу да у овом случају треба испитати све околоности, зашто би онда био удар на Владу само помињање управо те тврдње?
Уосталом, ако узмемо сасвим легитимну тврдњу премијера и министра полиција да се, у време када се састајао са Р.Р. исти „није био криминалац“, остаје само нерешено питање због чега је први полицајац Србије морао толико дуго да чека како би јавности обелоданио да се састајао са тим човеком? Због чега је било неопходно да медији толико нагађају ко је човек из Владе који се састајао са Р.Р. званим М.Б.? Зар није премијер одмах могао да каже: „Људи, ја сам тај“? Као што је то рекао онда када су медији (како то обично бива) већ "провалили" читаву ствар. Уместо тога, из СПС партијских редова свакодневно стижу несувисле одбране партијског шефа у стилу да „тај Р.Р. односно М.Б. и није неки криминалац високог ранга“ или да исти „није био криминалац у време када се састајао са њиховим шефом“.

Као да смо сви, изгледа, заборавили да је, недавно, из Тужилаштва за организовани криминал саопштено како би, хипотетички, Д.Ш. могао да од вође нарко картела еволуира у сведока сарадника. Уколико се, у читаву причу,  уплете и нека „крупнија риба“. Да ли је Р.Р. звани М.Б. та „крупнија риба“? Ако јесте, онда читава прича са премијером и првим полицајцем Србије и није тако безазлена. У том случају, чини ми се да му неће бити довољна одбрана у стилу четрдесетосме: „Што је више лажи, Дачић наам је дражи“. Бојим се да би се тада Ивица нашао на ивици. И питање је да ли би се, тада, многи који му сада певају урадили исто оно што је у случају његовог саветника за националну безбодедност, такође Ивице, урадио његов рођени брат?

С Т О Л И Ц А

Мада, до недавно, није тако изгледало, једна столица је, на велика врата, ушла у наше животе. А како код нас (где се, уз стално смањење географије, производи све више историје) готово све може да добије префикс „историјски“, јасно је да се то догодило и столици о којој је реч. Чиме је ова столица, као једнина, стала раме уз раме са својом множином. Што она у сваком случају и јесте, пошто није у питању обична, већ столица у Уједињеним нацијама. И то не наша, већ косовска. Односно, столица у УН за Косово (и Метохију). А Косово (и Метохија), је одувек било "наша колевка" и "најскупља српска реч", а колико сада видим, и  "душа Србије" (за разлику од пре једне и по деценије, када је било "срце Србије"), речју, наша историја. Због тога и не чуди што би у том случају, како многи сматрају, добијање столице у УН за Косово (и Метохију), то била „историјска победа“ власти „лажне државе Косово“, али и „историјски пораз“ (који по реду?) државе Србије. 

И сада, док се ми љутимо на оне из белог света који нам, као кукавица јаје, подмећу ту столицу, заборављамо да је та тема започета у нашем дворишту. И да је, као и много пута до сада, први човек Владе, први саопштио јавности оно што ми не желимо ни да чујемо.Односно, неки не желе ни да чују, неки не би желели да чују, неки се праве да не чују, а неки чују и што јесте и што није. Наравно, говорим о обичном народу.

Са политичарима је друга прича. Они немају куд. Јер, они већ и на почетно слово столице, имају проблема са истом. Заборављајући у исто време да је о тој столици први проговорио први човек Владе. Који, претпостављам, као неко ко се стално буса у груди да је искусан политичар, мора да има на уму да се у тој политици не говори баш све оно што се и зна. Односно да политичари морају да се понашају у духу оне народне, "оно што је за по кући, није за улицу". А наш први човек Владе, изгледа да је, управо то, заборавио. И понаша се као неко ко је, стицајем околности, сазнао нешто више од осталих, али о томе не може да ћути, јер онда други не би имали појма колико и шта он све зна. Па, и без да га ико било шта пита, говори и оно што не треба. И то већ постаје пракса, пошто је тога и раније било ихаха! Један од бисера је и онај да не можемо Устав Србије под мишку, па пут под ноге, право на Косово (и Метохију). И тако редом. Но да не буде забуне, мој лични став о Косову (и Метохији), који сам до сада износио неколико пута на овом блогу ( КОСОВО, ТОПОНИМИ, NO NAME, ГЛАС РАЗУМА, МАРТ, СБ ЗАТВАРА КРУГ ), није такав да мислим да је тај проблем лако решив. Напротив! Али, политичари зато и добијају мандат од народа да ураде многе ствари које обичан свет никада не би умео. Међутим, то не значи да наши политичари треба да нас замајавају. И да нам причају бајке, макар се радило и о „светој српској земљи“. А да и сами не верују у те исте бајке. Из простог разлога што је (сходно мудрој Његошевој: „Ко на брду ак и мало стоји, више види но онај под брдом“), логично да то важи и за наше политичаре. Јер, ако они то „виде“ и ако им из тог Брисела шаљу сигнале да нас, на крају европског пута, ипак, чека „та столица“, за коју не желимо ни да чујемо, није ми јасно због чега губимо време? Ако се наш европски пут, ипак, "укршта" са судбином Косова (и Метохије), то треба што пре рећи народу и што пре решити проблем. Или, је то стратегија, према којој ћемо у УН још да се отимамо око те столице. Слично ономе како то ради „председник Света“ који, мада, тренутно, има једну столицу у УН, никако не жели да ослободи ону у Парламенту Србије, коју је, носећи „ДС дрес“, освојио на изборима. Што мени, принципијелно, није јасно. Због чега већ 35 година не носим ни један партијски дрес. Јер, ако си пристао да „играш у тиму“, пристао си и да те „тренер“ избаци из игре, кад процени да „не играш добро“, или да твоја „игра“ штети тиму. И то је јасно као дан. Изгледа да то једино није јасно онима који мисле да су они сами постали „институција“, или „тим“. Упркос томе што је тешко да човек сам постане „институција“, или „тим“. Но, чак и да је тако, то се постиже уз помоћ неког „тима“ који ти је дао шансу. А да и не говоримо о томе да ми нешто баш и не волимо много да „играмо у тиму“. И сви би радије да нешто солирамо. Чак и тамо где је „тимска игра“ обавеза. Правило. Ни за то пример не морамо тражити даље од зграде на Ist Riveru. Где је недавно (са тиме се ваљда сви слажу!?), Хор "Viva Vox" имао маестралан наступ. А шта је са репертоаром? Е ту се, по старом добром обичају, нисмо могли да сложимо. А камен спотицања нам је постао марш „На Дрину“, Станислава Биничког. Који су нападали и неки „наши“ и неки „њихови“. А код нас само млаке и нејасне „одбране“. Јер, било је сасвим логично да се у „одбрани“ достојанства тог чувеног марша одигра „тимска игра“. У којој би, "играли" сви. Од социолога до музиколога, али и ини који би на ту тему имали шта да кажу. И то не због неког исфорсираног или режираног, заједничког националног иступа, већ због одбране онога за шта имамо аргументацију. Најпре, крајње је време да заштитимо наше културне вредности. И да јасно кажемо: „Да, то је наше, да то смо ми!“ А то да ли је неко и зарад чега и кога, злоупотребио то „наше“, о теме се може разговарати. Поготову што сам убеђен (мој скромни лични и лаички став!) да се у недавним ратовима, на простору бивше Југе, на све три стране, много више шенлучило, пуцало и убијало, уз звуке најпримитивнијег турбо фолка, обојеним најприземнијим национализмом, него уз музичку класику било које стране, па макар то био и један марш. А да ли је било и другачијих примера? Вероватно, да. Али, нема потребе све да генерализујемо. Јер, у том случају, поставља се питање да ли би данас, било ко од нас слушао чувени „Радецки марш“? Или, чувену „Lili Marleen“? А велико је и питање да ли бих ја, сутра (Боже здравља!), на свој 57. рођендан, са пријатељима уживао у торти која се зове „Prinz Eugen“?. Или би ми, због злоупотребе имена Еугена Савојског, од стране, по злу чувене СС дивизије, у Другом светском рату, свако парче те посластице застајало у грлу?

2 0 1 2.

Срећна Нова година!

Крај децембра једне, или почетак јануара наредне године, обично је време када се своде рачуни и сумирају резултати године која је на измаку, или је већ отишла. Праве се анализе, објављују истраживања и прогнозе. По дифолту - што би рекао Председник свих грађана - нађе се ту места и за неког видовњака. Чији је задатак да народу објасни како оно што је било није ништа у поређењу са оним што ће доћи. Али, ако будемо урадили ово или оно, послушали овога или онога, можемо се, ипак, надати да ће нам бити боље него већини јадника на овој нашој планети (који и не слуте шта ће их снаћи!).
Они други "видовњаци", који нам објашњавају период који је за нама, мени су много занимљивији. Имајући у виду да сви они имају исту титулу. Његово височанство - аналитичар. А од уске специјалности, зависи да ли је, уз то, још и политички, социјални, економски, или ини...Колико сам успео да "похватам конце", већина од тих и таквих аналитичара раде у неким институтима или агенцијама. Али, нисам успео да укапирам да ли је аналитика њихов основни посао. Јер, ако је тако, чини ми се да то није довољно. Или, како би се народски рекло, нема ту резултата. Имајући у виду да се, углавном, сви они труде да нам објасне све оно што ми и сами знамо. Што је "видљиво и голим оком". Те, било је ово, те било је оно, те било је овако, те било је онако. Ово је утицало на оно, а оно је утицало на ово. Да је ово било онако, а не овако, онда би нам било овако а не онако. Као да ми не знамо како нам је било!
Ипак, ових дана, стичем утисак да тих аналитичара и њихових анализа има свуда. У свим медијима. Било да су у питању њихове "соло" анализе или анализе одређених истраживања које су, опет, радиле неке агенције, у којима седе неки други аналитичари.
То је и разлог што сам и ја помислио да треба да се позабавим анализом. Убеђен да имам и пуно право на то. Из простог разлога што сам се на овом блогу бавио неким јавним послом. Бележио нека своја размишљања која сам делио са вама који сте то пожелели да прочитате. И да се, са тим мојим мишљењем сложите или не. Јавно, или тајно. Опет, у неком другом тренутку, помислио сам, да немам неког нарочитог разлога за свођење рачуна. Јер, ето, нисам се нешто ни претргао од писања. Мада сам држао неки ритам. У просеку два текста месечно. Мало, рећи ће неки. Било је ту материјала за много више. Премного, рећи ће неки други. Нема вајде ни од овога. И тако, могло би се ређати до у недоглед.
У том надгорњавању са самим собом - за и против "анализе"- превагнуло је мишљење да, ипак, треба да урадим нешто што би могло да личи на анализу. Ако ни због чега другог а оно због тога што сам приметио да и у ове празничне дане има много оних који завирују у ово моје ћоше, вероватно у нади да ће се појавити нешто ново. Но, без обзира што тема има (чини ми се више но икад), ово празнично ленчарење ми не дозвољава да се мало озбиљније упустим у анализу наше стварности. Некако ми се много једноставнијим учинило да треба сачинити неку малу статистику овог блога, у претходној, 2012. години. 

Па, да почнемо редом. На овом блогу, у протеклој, 2012. години, објављена су 24 поста, или, у просеку, два месечно. Осам мање него претходне и четири мање него 2010. године. Упркос чињеници да су теме биле различите, доминирале су оне из, такозване, "високе политике". Највише постова, чак седам, писао сам петком, пет текстова је настало у среду, по четири суботом и четвртком, два недељом, а по један, понедељком и уторком. По три текста сам писао 14. и 25. у месецу, а по два 23, 24. и 31. у месецу. Занимљиво је да постоји. чак 15 датума, када нисам написао ни један текст. И тако редом. Претпостављам да би неки социо-психолог, или можда још боље, неки социо-психо-политички аналитичар, о овоме имао доста тога да каже. Уколико бих хтео да питам. Али, нећу. Уместо тога, ја на овом месту, уз помоћ линка до сваког, презентујем све прошлогодишње постове. Уколико сте неки од њих пропустили, или, једноставно, да би се сви скупа, још једном, подсетили:

И БИ ПРЕЛАЗ, петак, 13. јануар; САТАНСКИ СТИХОВИ, среда, 25. јануар; ЛАЖА И ПАРАЛАЖА, среда, 01. фебруар; ЗАБОРАВЉЕН, четвртак, 23. фебруар; ПРИЈАТЕЉИ, субота, 03. март; ЂУРЂЕВДАН, четвртак, 29. март; ЛУСТРАЦИЈА, петак, 20. април; УДАРНИЦИ, понедељак, 30. април; ДАН ПОБЕДЕ, четвртак, 10. мај; БЕЛО, субота, 19. мај; ЦРНО, четвртак, 14. јун; ЦРВЕНО И ЦРНО, петак, 29. јун; ИНТЕРЕС, субота, 07. јул; АЛО, ПОЖЕГА!, среда, 25. јул; КАМПАЊА, петак, 24. август; УЖИЧКА, петак, 31. август; МУЗИКАНТИ, петак, 14. септембар; РАСКОРАК, уторак, 25. септембар; ИВИЦА, среда, 17. октобар; ЧИЧА, среда, 31. октобар; БАЛКАНСКА ПРАВИЛА, недеља, 04. новембар; 11. 11. 12. недеља, 11. новембар; ПАРК, субота, 24. новембар и ПИЈАЦА, петак, 14. децембар.
И то би било све што се тиче моје анализе и статистике. Али, не мора да значи да се ту мора ставити тачка. Вероватно да све ово може да се посматра и аналитички и статистички и на неке другачије начине. Поготову статистички. Пошто примећујем да се, ових дана, и у статистикама не заостаје. Тако су неке агенције, које се баве истраживањем јавног мњења, дале шансу грађанима да се изјасне и о томе које су личности обележиле 2012. годину у Србији. Надам се само да се Министар војни и Шеф свих Служби у Србији, са 19 и Председник свих грађана, са 13, неће наљутити што је Ђоковић први, са 25 процената. И, овде се, просто, намеће још једна мала анализа. Мада све то може изгледати површно, али из овог примера се намеће закњучак да, очигледно, не живимо "као сав нормалан свет". Или, како другачије протумачити податак да нам  међу прве три личности године, два места заузимају политичари?