РАК ПЛУЋА

Парковска површина од неколико хектара у самом центру града, богатство је којим се могу похвалити само неки градови. Није редак случај да су имена многих паркова далеко познатија од имена градова у којима се налазе. Они представљају "плућа" тих градова и оазу коју походи мноштво њихових житеља, али и они који у те градове долазе. Многи туристи, чим стигну у неки град, ако долазе по први пут, најпре се распитају за познате паркове. У одређено доба дана, паркови постају места где људи долазе да се виде са другима, ручају, или одрже краћи састанак са пословним партнерима. О празницима, управо ти и такви паркови знају да буду стециште многих излетника који ту проводе читав дан. Играјући се са својом децом или пријатељима, роштиљајући или, просто, ленчарећи у хладовини, уз неку добру књигу. И нико никоме није на сметњи, има места за све. А након дана проведеног на оваквим местима, готово да се и не примећује да је, само неколико сати раније, на травнатим парковским површинама, у хладу столетних стабала, боравила читава армија људи. Сви који су ту боравили, покупили су за собом сав отпад који су направили и уредно разврстали у посебне контејнере. У "тој и таквој Европи" однос према парковима је однос према себи самоме. Хигијена градских паркова се сматра личном хигијеном. Из простог разлога јер су паркови "плућа града". Упркос непостојању оних чувених упозорења: "забрањено је газити траву".
Неготинским парком "Цвећара", који се простире на око пет хектара површине, могли би да се

поносе и многи већи и лепши градови. Не само у Србији. Али, како сада ствари стоје, њиме се, вероватно, још дуго, неће дичити ни Неготин. Јер се чувена Парк шума "Цвећара" претворила у неготински "Скадар на Бојани". А по мом личном суду, нема краја глупостима које су пратиле изградњу овог парка, чији сам ток пратио неколико година, као дописник неколико српских дневних новина. (Тада сам, као и многе моје колеге које су ову тему пратиле, са одушевљењем писао да ће Неготин - како је тада, 2006. године, саопштавано - добити нова "плућа града"). Најновија у низу је да су, овог пролећа,  у парку освануле нове клупе. Које су, претпостављам, постављене неким логичким распоредом унутар парковске површине. Али. тај детаљ мени изгледа као да је неко ко се није купао бар пола године, одједном, неким чудом, на себе "набацио" неко скупоцено, маркирано одело. Тако мени делују те лепе (а вероватно и скупоцене) клупе, које су се, ни криве ни дужне, нашле усред давно поломљеног мобилијара који је (такође неком згодом, ранијих година) постављан без реда и начина, а који сада, онако девастиран и уништен, представља ругло. Ако тој слици додамо и изџигљалу траву и мноштво мини депонија смећа, слика је потпуна. Једино нема одговора на питање : откуда те клупе баш сада ту? Или : није ли, најпре, требало "санирати прокишњавање крова" и почистити кућу, па куповати нов намештај?

Приметио сам да је други неготински парк, у центру града, ових празничних дана био препун клинаца и њихових родитеља, или бака и дека. Претпостављам да ништа мањи број не би био ни у парку "Цвећара". Да је, којим случајем, након толико година завршен. Међутим, како ствари стоје, наш парк "Цвећара" никада то неће постати. Јер ће имати судбину никад довршене куће у коју су се станари уселили пре њеног завршетка. А то најбоље знају ону који су се у такву кућу уселили. Увек је у њој било крша и лома који се само умножавао. И ту неће помоћи никакво уношење новог "намештаја" како би се "оправдале" неке паре. Све док неко, озбињно, не засуче рукаве и не уради комплетан пројекат шта је све неопходно урадити и колико то кошта. А да се, након, тога, тамо где треба (читај: неготинска општина), издвоји потребан новац за то.
Затим, треба да уследи ограђивање овог дела града (како се ограђује свако градилиште), и неких месец дана озбиљног рада. Када би се, затим, уклонила ограда, грађанима Неготина и њиховим гостима могла би да се подаре нова "плућа града".
То подразумева да би сваки квадратни сантиметар парка "Цвећара" био доведен у исправно и функционално стање, монтиран сав потребан и планирани мобилијар, осветљен на одговарајући начин и уграђен квалитетан видео надзор. Након чега би се, та нова "плућа града" (а што не и крајње репресивно) штитила од хулигана који, очигледно, из чисте досаде уништавају све пред собом.
А пре свега тога, потребно је да неколико гарнитура градских власти, грађанима општине

Неготин, положе рачуне ко је шта и колико урадио, а ко је и колико проћердао пара у никад довршеном парку. Без обзира што су то, углавном, биле паре добијене на пројектима које финансирала "та Европа". Јер су и те паре добијене захваљујући грађанима општине Неготин. Па, уколико су "ту Европу" успели да, на неки само њима знани начин, обрлате, грађане општине Неготин не могу. Јер су они, уместо нових "плућа града" добили плућа која је увелико захватио канцер, или, народски речено - р а к.

Е Л И Т А

Елита је реч латинско-француског порекла, која, према Вујаклији, има значење: "оно што је најбоље, најодабраније", или, "цвет нечега, нарочито друштва". Према истом извору, у војничком значењу то је "најодабранија војска, језгро војске", а за потребе биологије, Вујаклија објашњава да је то "најбоља категорија биљног семена".

Ово стручно објашњење израза елита, које сам позајмио из извора који је, претпостаљам, за већину људи неупитан, само је увод који ми је неопходан за овај текст. 

Случајно или не, у овој држави већ деценијама (а можда и дуже), не постоје друге, већ само политичка елита. Или, политичке елите. Мада, ако боље размислим, ништа ту није случајно. А то већ довољно говори о држави. Пошто се, неминовно, поставља питање каква је држава која може да "изњедри" само политичку елиту (или, политичке елите). Или, какав је народ који живи у тој и таквој држави (не улазећи у њен национални састав, који и није битан за ову причу), који да има само ту, политичку, елиту. Они који имају мало дуже памћење (што је, морам да признам, реткост, осим ако није у питању злопамћење), морају признати (ја то чиним тешка срца) да је чак и оно "Титово време" знало да, ту и тамо, понуди и неке другачије елите. Можда баш и због тога јер је то неминовност једнопартијских система, код којих је, та и таква, политичка елита на једној, а да су све оне "остале елите", на некој другој страни. Просто, те "остале елите" у огољеним тоталитарним режимима, дођу као неки "вентил сигурности". Са друге стране, у назови демократским и вишестраначким системима, земаља у транзицији, просто је неминовно да се множе управо само те, политичке елите. А држава Србија је прави пример за то. Јер је толико странака да је готово и немогуће имати неку другу осим политичке елите. Упркос томе што је, реално говорећи, у мноштву тих странака и људи који "циркулишу" у њима, тешко пронаћи оне који се, заиста, могу означити као елита. Чак и међу онима који су део (како се у овдашњим медијима већ одомаћило), "државног врха". Уз сво уважавање да је то резултат "воље грађана".
Али, изгледа да је враг однео шалу, јер се те и такве политичке елите множе као амебе. Тако, чак и они који, од свих врхунских телевизијских остварења, редовно прате само догађања на најпознатијој фарми у држави Србији и  најпознатијој великобратској кући, могу да примете како нам, на велика врата, улази још једна елита. Политичка елита косовских Срба. Који, ни криви ни дужни, постадоше елита. Од које се (гле чуда!), како изгледа, уплашио и сам Први потпредседник Владе Србије. И због којих је, по хитном поступку, ономад, прекинут редовни програм Државне телевизије (хиљадита реприза "Бољег живота" - који, упркос томе, у Србију никако да стигне). Пошто је у мојој свести прекид редовног програма државне телевизије у директној вези са неким ванредним стањем, помислио сам да смо, поново, са неким заратили.  Или да смо одлучили да признамо Косово и Метохију (што за сада, као, није услов, али ће то сигурно, у одређеном тренутку постати). Међутим, како се убрзо испоставило, програм је прекинут да би нам Први потпредседник саопштио да није могао да нађе заједнички језик са политичком елитом косовских Срба. Али да, упркос томе ( што ли ми то делује популистички?), он њима не прети, већ жели да се са њима договори. Да ће, како је рекао, прихватити и референдум по питању бриселског договора, али да му "неко" гарантује да ће Срби и након њега остати јединствени.  Право је чудо како Први потпредседник не познаје сопствени народ. Јер да је супротно, знао би да два Србина имају три различита мишљења. Те да би, референдум по питању бриселског парафа било чисто губљење времена. А посебна је прича што је лидер напредњака сметнуо са ума да је немогуће организовати референдум за само 15 дана. То ни Мркоњићу не би пошло за руком! И које би то питање било одговарајуће, односно, на које би то питање већина житеља Србије могла да да "тачан" одговор. А да и не говоримо о томе ко би Првом потпредседнику гарантовао да ће Срби и после референдума остати јединствени. И без речи прихватити резултат тог референдума. Да ли би му то гарантовао Коштуница, Двери, Образ, или политичка елита косовских Срба? Опет, велико је питање да ли би поменута елита косовских Срба у томе била јединствена. И на крају, шта то значи јединство? Јер је лако уочити да и то дојучерашње јединство "државног врха", ипак, није јединство. Што је показала и недавна оставка млађаног Че Геваре Вулина. Који се одлучио да свом "пријатељу Вучићу" поднесе оставку гостујући на државној телевизији. Уколико се још деси да се наш Че Гевара, поново, врати у фотељу "директора за Косово", након петиције косовских Срба, претпостављам да ће српски политички ријалити постати популарнији од свих сличних телевизијских умотворина. А заслуга за то, несумњиво, припала би нашој најмлађој политичкој елити. Политичкој елити косовских Срба.

К Р Е Т А Њ Е

"Оно што највише успорава људско кретање је незнање."         

                                                                     Никола Тесла

Мој претходни пост био је посвећен сећању на покојног премијера Зорана Ђинђића. Нерадо употребљавам тај, мени, још увек страни термин "пост". Али морам. Из простог разлога што је ту било мало мог текста. Готово ништа. Само онолико колико да се направи увод. Све остало су били Ђинђићеви најпознатији говори. Укупно десет. За десет година, од када су га убили. За десет година без правог кривца и праве казне. И све то под "украденим", али тако препознатљивим називом, под којим је редитељ Александар Мандић сачинио свој чувени документарац, посвећен Ђинђићу : "Ако Србија стане..."

Назив тог документарца, који је, у време свог настанка, изражавао наду, али и злокобну слутњу, данас је у држави Србији, готово, заборављен. А држава Србија је, скоро, стала. Упркос тврдњама покојног премијера који је, веома често, знао да каже да су развој демократије и европски пут Србије неупитни и незаустављиви. Да "њега могу и да уклоне", али ће Србија остати "на правом путу". Чак су, након убиства премијера, штампани флајери и плакати са Ђинђићевим ликом и поруком: "Србија живи". Међутим, извесну сумњу изнео је и сам Мандић, употребљавајући погодбени везник у називу свог документарца. Сада, 10 година касније, са погодбеним везником, или без њега, можемо са огромном сигурношћу о томе говорити. Јер, у шта се претворила еуфорична Србија, након пада Слободана Милошевића? У државу у којој су на власти они исти који су, у великој мери, допринели да човек као што је Милошевић, уопште и дође на власт. Они исти који су омогућавали Милошевићу да, када је већ на власт дошао,  толико дуго ту и остане. Следбеници оних странака које су ову државу годинама држале у страху, у мраку...Производећи конфликте и ратове. Ратове у окружењу, али и са "целим светом". Следбеници оних који су, годинама, српску дипломатију водили са завршеним партизанским курсевима. Државу, која и данас није далеко одмакла од "високофреквентне" дипломатије, коју не можеш ухватити ни за главу ни за реп. Која у току ноћи свету пошаље једну поруку, а већ у рано јутро каже нешто сасвим друго.Државу која пристаје да експериментише са делом свог народа који живи на Косову. Државу која ризикује животе тог истог народа у нади да могу добро послужити за "општу ствар". Државу која има више сазнања од обичног народа, али га лаже, јер зна да то народ воли.

Државу која ни после 12,14 односно19 година није у стању да открије ко је убио новинаре Милана Пантића, Славка Ћурувију и Даду Вујасиновић. Државу која доноси законе који се не поштују. Државу која је пре 10 година донела Закон о лустрацији, коме "рок важења" истиче а да га нико није ни погледао.А да и не говоримо о његовој примени. Јер, да је примењен можда би данас били "у мањку" са политичарима. Државу у којој млади, поново изговарају ону злокобну констатацију: "Пролеће је, а ја живим у Србији". Државу у којој, наводни, студенти предводе протесте у Београду упозоравајући "државни врх", да не направи "ни један погрешан корак" у вези са Косовом. Државу у којој се "државни врх", свако мало, консултује са већинским, православним "црквеним врхом". А да у исто време у Влади која такође представља "државни врх" седе неки министри који не припадају тој већинској православној религији. Државу у којој се "забрањују" неке организације, које слободно "марширају" градовима, а да су, упркос томе, "невидљиве" за органе реда. Државу у којој су амнестирани "повратници" за слична кривична дела. Државу у којој масовна убиства постају, готово, свакодневна појава. Држава у којој малолетници "деле правду" како стигну и где стигну. Државу у којој они нешто старији клинци веома лако потежу "све врсте наоружања". Државу у којој се, из политичких разлога, "преко ноћи", у школе уводи румунски језик (вероватно као знак захвалности што "суседна и пријатељска" Румунија још овек није признала "лажну државу Косово").

Државу у којој је на светло дана, највећа "владајућа" странка донела крилатицу да је "народ гладан правде", када је у њој народ само гладан. Државу у којој се криминалци и лопови хапсе посредством медија, који постају информативни билтени полиције. Државу у којој се лопови месецима држе у затворима, уместо да им се суди. Држави у којој су садашње владајуће гарнитуре, пре доласка на власт, обећавале департизацију и деполитизацију "државних фирми",  у које су одмах по доласку на власт сместили управо своје кадрове. Државу у којој нико не чује урлике, кукњаву и муку других, јер су заузети "прекомпоновањем" власти у селу и граду. 

Државу у којој највећа владајућа странка не може да отрпи ни миним "конструктивне" критике а да се не понаша као "увређена млада". Јер су навикли да их сви мазе и пазе. А кад се то не деси, по хитном поступку, из резервног џепа извуку, резервну, радикалску реторику. Државу чији "државни врх" не може да замисли да у главном граду, неко други, осим њих може да буде на власти. Упркос чињеници да је то могао и сам Слободан Милошевић.

Државу у којој су, такозване, патриотске снаге, поново себи дозволиле да "пусте духа из боце". Упркос сазнању да га, након тога, више нико у њу не може вратити. Државу у којој "остатак Србије" треба да дисциплиније Војводину. Да ми из "остатка Србије" учимо Војвођане демократији и да им "показујемо" шта је то за њих добро. Да им ми, из "остатка Србије" доказујемо и докажемо како је руководство које су они сами бирали, "однарођено" и непримерено њима. И да они, Војвођани, заслужују много боље руководство. Напредније. По узору, рецимо на Ковин. Државу која све више и на сваком кораку личи на ону са краја осамдесетих. Државу у којој "државна телевизија", данас, 14. априла 2013. године, свој информативни програм започиње са: "Поштовани гледаоци добро јутро. Српска напредна странка...", наставља са: "Поштовани гледаоци добар дан. Српска напредна странка..." и која ће га, вероватно, завршити са "Поштовани гледаоци добро вече. Српска напредна странка..." Да не будем неправедан. У наставку те епохалне и јако важне вести, којом је "државна телевизија" малтретирала своје гледатељство у "свету недељу", стоји да ће највећа владајућа странка започети прикупљање потписа, како би, "демократски" са власти у Војводини срушила недемократску власт. Заиста, вест дана!

АКО СРБИЈА СТАНЕ...

Данас ће многи и много писати и говорити о покојном Зорану Ђинђићу. Мени, само једном, из армије многих који су га лично познавали, изгледа најприкладније да се подсетимо како је он сам говорио.Зато је ово мој предлог десет његових говора (међу којима има и неких понављања), за сваку од претходних десет година.

Ако србија стане...
   Порука за успех...
        Урадимо оно што можемо...
             Верујмо у себе...
                 Брже од пужа...
                      О Косову...
                          Нема спавања...
                              Имамо само један живот и једну земљу...
                                   Трака за претицање...
                                        Састаћемо се у будућности...

СРПСКИ МАРТ

Све ми се некако чини да би, мирне душе, ова држава могла, уз многа својатања, да почне да својата и неке месеце у години. За почетак, можда треба размислити о месецу марту, као месецу који асоцира на многе историјске догађаје. А ова држава, годинама, па и десетинама година уназад, "производи" много више историје него што је то у стању да учини, заједно, већина држава у Европској унији. Истини за вољу, количина те "новопроизведене" историје у обрнутој је сразмери са "новопроизведеном" географијом.
Историјским темама не оскудева ни март лета Господњеег 2013. године. Без обзира да ли ћемо или не, у ове догађаје уврстити и актуелне проблеме са белим напитком, због кога у последње време морамо да мењамо и некадашње крилатице. Тако да сада, све и да хоћемо, више не можемо да кажемо да код нас "тече мед и млеко", пошто млеко, због затрованости, све мање тече. А ко зна да ли је и са медом све у реду? Но, како рекох, и без тога, "историје" имамо на претек. Па ће се тако догодити да посланици у Парламенту расправљају и ( вероватно) одлучују о томе какву храну једемо. Уместо да о томе брину стручњаци који за то примају плату.
Ништа мање "историјски" није и најављени одлазак Председника свих грађана, министра полиције на привременом раду на месту председника Владе и првог потпредседника Владе (а никако да упамтимо који су то други, трећи...), министра војног и свих осталих Служби у (већ годинама) главни град Србије - Брисел. Јер ова тројка, како је најављено, одлази у Брисел да би тужили ове "наше Албанце" из Приштине да не поштују правила игре. Пошто су им ови наши из Београда, као, дали све, а ови наши из Приштине њима ништа. Па се сад ови наши, из Београда љуте. И надају се да ће ови из нашег главног града Брисела да скрену пажњу овим нашим из Приштине.А можда и да им запрете да ће им узети играчку.
За овим не заостаје ни нова изјава лидера социјалиста који се представља и као председник Владе, а који је, у складу са својим навикама,  надмашио чак и себе. Тврдњом да су нас десет година лагали  да је Косово наше! И да то, чак, пише и у нашем Уставу! Невероватно, али истинито. Једино се поставља питање где је овај човек био свих ових година? И да ли је могуће да он преговара са Албанцима? И о чему? Али, ако завиримо у нашу историју, биће нам јасно да из ње, готово ништа, и нисмо научили. Овде ћемо размотрити само оне "мартовске" догађаје.
А један од најзначајнијих, у новијој српској историји догодио се 27. марта 1941. године, када је група прозападно оријентисаних официра извела војни пуч, збацивши са власти намесништво Кнеза Павла Карађорђевића и владу Цветковић-Мачек, која је два дана раније приступила Тројном пакту. Као резултат свега овога, тог 27. марта, у Београду су се догодиле и чувене демонстрације са још чувенијим  паролама "Боље рат него пакт" и "Боље гроб него роб", које су Србију, како многи историчари тврде, "коштале" много више него све друге јужнословенске народе заједно. (Наравно, није то било први пут). Четрдесет година касније, у марту 1981. године, (ни пуну годину након смрти неприкосновеног владара југословенских простора и највећег сина свих југословенских народа и народности), Албанци на Косову и Метохији су започели масовне протесте, који су, готово без прекида, трајали 20 година, након чега су добили "никад признату" државу Косово (а ја додајем и Метохија, да се не заборави).
У једној од фаза тог "стварања" друге албанске државе на Балкану, двадесет и четвртог марта 1999. године, тадашња држава СР Југославија (читај: Србија), ушла је у још један рат који је, овог пута, вођен против "пола света". У НАТО бомбардовању ових простора, које је су они назвали "Милосрдни анђео", борили смо се против "невидљивог непријатеља" који је са небеских висина бацао бомбе на "небески народ". А "небески народ", у том трагичном позоришном комаду добио је улогу  "оних доле" (коју су нам, руку на срце, често додељивали вероватно због тога што никако нисмо могли да научимо текст намењен "онима горе"). Осим тога, ни они нису свемогући, те самим тим нису успели да савладају закон гравитације на другачији начин, већ смо ми, као "небески народ", морали да се спустимо мало ниже. Како би они били ефикаснији.Елем, када смо их победили, они су "сишли са неба" и окупирали Косово (и Метохију), да би их, на тацни, предали Албанцима, који су се за "Републику Косово" борили, званично, од 1981. а незванично читав век и нешто мало дуже.
Оно што Албанцима нису обезбедиле НАТО и друге међународне снаге, албански хулигани су отели сами у великом погрому, над оном шачицом Срба, који су, након бомбардовања још претекли на Косову и Метохији. Пред очима читаве светске цивилизације, палили су и рушили све пред собом, укључујући и цркве и манастире чија се дуговечност исказује вековима. Треба ли рећи да се и то догодило у марту? Читавих недељу дана, а најбруталније дивљање које свет није хтео или није могао да спречи, догодило се 17. марта 2004. године. 
(А како то обично бива, да би народ могао да прича како "ништа није случајно", и они преговори "о техничким питањима" између Србије ван Косова и Косова ван Србије - у заједничком главном граду Бриселу- почели су 8. марта, 2011. године).
Али, све ово побројано у неколико примера, догађало се уз велику помоћ "са стране". Уз велику помоћ "страног фактора". Нисмо се ми ту нешто посебно питали. У већини случајева, били смо, како нам је то много пута током НАТО бомбардовања објашњавано, "колатерална штета".
А чија је "колатерална штета" био народ који је осам година раније, такође у марту, био на улицама Београда?  Деветог марта 1991. године.  И двадест и две године касније, овај датум заслужује да се испише великим словом. Ако ни због чега другог а оно због два људска живота која су тог дана угашена. Бранислав Милиновић (17)  је тог дана био међу демонстрантима, а милиционер Недељко Косовић (54), по задатку, на другој страни. У сваком случају, тог Деветог марта догодиле су се прве масовне демонстрације против режима Слободана Милошевића, након чега у држави Србији, ипак, ништа није било исто. И без обзира што се многи неће са тим сложити, без тог Деветог марта, вероватно не би било ни оног Петог октобра. Али да, можда, због тог Деветог марта, није било ни Шестог октобра.
У историји овог народа, као трагичан и црним словима, остаће уписан још један март - 12. март 2003. године. Дан када је, пред улазом у зграду Владе Србије, убијен премијер Србије. Први демократски изабрани премијер ове државе од Другог светског рата.
Велико је питање да ли смо и колико упамтили поруке коју су, Деветог марта 1991. године, са балкона Народног позоришта окупљенима послали Борислав Михајловић Михиз, Милан Комненић, Војислав Коштуница, Драгољуб Мићуновић, Жарко Јокановић, Милан Парошки, Леон Коен, као и двојица трагичара наше политичке сцене - Вук Драшковић и Зоран Ђинђић.  С том разликом што је Драшковић, након неколико покушаја да буде физички ликвидиран, "самим чудом", како је и сам много пута рекао - остао жив (политички, то је једна друга прича, пошто би то неки оценили као стање клиничке смрти, јер се "одржава на апаратима").
Са друге стране, Ђинђића је овај народ ( и то је политички парадокс!) почео пажљиво "да слуша" тек након што је убијен. Многе његове поруке, тек тада су биле схваћене.  А то је, на велику жалост овог народа, било прекасно. Јер се историја, упркос понављању неких ситуација, не може вратити натраг.
Слично је прошао и Драшковић, коме је овај народ стално тражио "длаку у јајету". Упркос његове најискреније жеље да том истом народу понуди најбоље и за тај исти народ, у датом тренутку,  уради највише, не тражећи за себе готово ништа.
Зато ми се и чини да овај народ треба стално подсећати на ова два датума. Да се не забораве. Јер, у забораву се налазе разлози за већину наших грешака. Поготову што има и оних (премного, чини ми се), који тих датума не желе да се сећају из простог разлога јер су, у оба, били на оној "другој страни". Пошто је опште познато да је било (не тако мало) градова у којима су "групе и групице", као и челници "партија и партијица" банчили и пијанчили на дан када је убијен Ђинђић! Треба ли напомињати колико је то нељудски и нечовечно? Треба! Јер тих и таквих промотера зла у овој Србији има и данас. На велику жалост, они и данас одлучују о нечијим судбинама и о нечијим животима.

К О Н С Т А Н Т И Н

Кад би Константин I Велики, илити Цар Константин, макар малкице, могао да види како се у Србији обележава година Миланског едикта вероватно би се у гробу окретао као ветрењача (уколико су му све кошчице на једном месту).

При томе, нешто и није важно како се и шта ради у Србији (имајући при томе у виду да мислим на Београд, али и део Србије, који ја смештам у мисаону, али и географску одредницу "Србија ван Београда"), већ шта се то и како ради у његовом родном Нишу. 

Јер, уколико је ово "Година Миланског едикта", која се, готово хорски, најављивала током претпрошле, а поготову прошле године, онда ту нешто дебело није у реду. Просто је велики несклад између онога што се причало и оного што се реализује. Или бар ја тако схватам посвећеност некоме или нечему. Јер, за мене та посвећеност значи да је неопходно да читав град "живи" у том духу. А да би "живео" у том духу, неопходно је да буде и у том руху. Дакле, свуда и на сваком кораку потребно је да се осећа (а поготову види) тај "дух" Миланског едикта, али и Цара Константина. Пошто је то уобичајено у неком "паметнијем" и искуснијем свету. Тако да неки европски градови, трајно,  "живе"  у духу нечега или некога. На сваком кораку може се купити неки сувенир који одише тим духом. Чак и они најбизарнији. За разлику од тог света, ми смо шампиони у кампањама. И све што радимо, радимо кампањски. А пошто кампању увек повезујемо са политиком, то неминовно значи да је све у служби политике. На несрећу, у те вирове су увучени и Милански едикт, али и Цар Константин.

О томе у довољној мери говори и бура која се ових дана подигла у нашој јавности, на тему "колико кошта Константин?". Или, тачније речено, колико кошта представа "Константин-знамење анђела", која је, премијерно, изведена у Народном позоришту у Нишу, на дан рођења Цара Константина, 27. фебруара, лета Господњег 2013. Представа која је рађена у копродукцији Народног позоришта у Нишу и Народног позоришта у Београду, за коју је текст написао нишки књижевник Дејан Стојиљковић, а коју је режирао београдски редитељ Југ Радивојевић. Од димне завесе која је тим поводом бачена, тешко да је могуће закључити да ли је реч о представи која је "понос српског театра" или ће, ипак, бити да се ради о представу у којој је "спектакл, ипак, изостао". У све то се, у великој мери, умешала политика, чији представници покушавају да у том облаку дима зараде који поен за себе и своју странку. У исто време, чини ми се да она друга, "владајућа" политика није у некој већој мери дала значај овој позоришној премијери. Тако да су се, те вечери, у Нишу обрели само министар културе и чувени београдски посластичар, саветник за културу Председника свих грађана (иначе мој омиљени драмски писац и сценариста, аутор сценарија за филм "Балканска правила" и ТВ серије "Мој рођак са села") и супруга Председника свих грађана. Вероватно је и на тај начин владајућа политичка олигархија у Србији, поново, хтела да стави до знања шта мисли о манифестацијама јужно од Бубањ потока. Макар оне биле и највишег државног ранга. Но, да се вратим на главну тему. Немам намеру да тврдим како је деветнаест милиона (динара, наравно) за нишког позоришног Константина, колико, наводно, кошта ова представа "сића" (при чему 11 "даје"  држава, 7 град Ниш, а 1 Народно позориште у Нишу) коју Србија има за разбацивање. Али и не могу да тврдим да та представа не може толико да кошта. Поготову што, као и већина "критичара" нисам ни видео представу. Осим тога, о овој теми тако мало (или готово никако) говоре људи од струке. Уместо њих, како је то већ уобичајено у земљи Србији, то чине политичари. Што сигурно није добро. Поготову није добро позивати на бојкот представе. При чему је разлог пронађен и у томе што је неко, вероватно несмотрено, одлучио да "забрани" снимање дела представе. Тако да је новинарима, "као кец на једанаест", дошла политичка реакција неких странака. Чији представници, вероватно мисле да ће ту "зарадити" неке велике поене. Не размишљајући о томе да се, на жалост, на култури у Србији нико није офајдио. Али је могуће направити штету. Јер, биће ипак да је најскупља она представа која нема публику, или представа која ће бити заборављена после једне сезоне. А толико богати, ипак, нисмо. Да правимо представе за једно гледање. Или за један догађај. И просто не могу да размишљам на тај начин. Мислим да у "том грму" не треба да тражимо зеца. Напротив!

Бојим се да све ово има за циљ да се још једном покаже "најширим народним масама" како је само престони град довољно добар за велике догађаје. И како је само у Београду могуће урадити нешто значајно. По принципу да се догодило само оно што се догодило у Београду. А да "остатак" Србије, или Србија ван Београда, није погодна за тако нешто. Због чега ме не би зачудило да се, ускоро, појави неко ко ће се "досетити" да је право место за Милански едикт, али и Цара Константина Београд и једино Београд. Као што је то својевремено био случај са "Мокрањчевим данима", за које су неки престонички културњаци али и њихови "трабанти из провинције" мислили да им није место у Неготину већ у Београду. Где би "Мокрањчеве дане" знали да цене много више него тамо у некој провинцији. А да при томе то није усамљен случај. Пошто су неки "Београђани", у разноразним околностима и поводима већ "бацали око" и на "Вуков сабор", али и  на Егзит и Гучу. Па чак и на зрењанински фестивал пива (који су успели да ископирају). И да би, по свему судећи били најсрећнији када би све те манифестације "стрпали" под неку замишљену београдску куполу. Чиме би, ваљда, задовољили све своје потребе за родном грудом. Која је, готово по правилу, тамо негде, далеко од Београда.

У Д А Р

Вероватно је мало оних грађана (и грађанки - како би неки рекли) Србије, који не примећују помаке које је ова Влада (коју формално води министар полиције, а неформално министар војни), начинила од њеног формирања до данашњих дана. И по први пут, након много година, стекла огромну наклоност најширих слојева становништва (што није само пуки популизам). Поготову ако се има у виду да такозване „транзиционе владе“, односно владе које су на челу држава у транзицији (због оштрих резова које, по правилу, морају да чине), не могу баш да задобију симпатије својих грађана (и грађанки). О томе, уз мноштво других параметара говоре и многобројна истраживања јавног мњења. То (све чешће), признају и  многобројни „људи од струке“, који одају признање Влади или (прецизније речено), оном „војном крилу“. Чак и политички противници у многим приликама исказују поштовање за неке (за сада још малобројне) потезе које је ова Влада предузела, при чему се некако стиче утисак да се при томе понашају по систему: „како се тога ми нисмо сетили?“
А све то због предузетих мера на пољу борбе против организованог криминала, односно, на темељу напредњачке предизборне приче, према којој је „народ гладан правде“. Е сад, без обзира што спадам у велике поборнике правде и што мислим да је борба против криминала стварање темеља једне државе, сматрам да се све више може констатовати да је народ „само гладан“. А о томе ће ова Влада морати пре или касније да почне да размишља. У сваком случају, када буду испричане све приче о криминалцима и лоповима, о уласку у ЕУ, или о Косову (и Метохији).
Ипак, оно што некако нападно „боде“ очи је све чешћа прича да министар војни и шеф свих служби у држави у свом раду све више подсећа на покојног Ђинђића. Односно, да се, након толико година појавио човек који има енергије и жеље да од Србије створи нормално место за живот, како је то желео да учини тадашњи премијер, који је убијен пре десет година, на прагу Владе. Но, по мом скромном мишљењу, то је лоше поређење. Из простог разлога јер су у питању потпуно различити људи, формирани у два различита миљеа. Упркос чињеници да министар војни и шеф свих служби у држави Србији показује велику жељу да се мења, уз свеприсутну свест да је некад чинио лоше ствари (по сопственом признању, као министар информисања). Јер је разлика у томе  што је Ђинђић покушавао да изгради инстуције у Србији, док је министар војни и шеф свих служби (бар за сада) успео једино да од себе направи институцију. А моја грађанска свест ми не "дозвољава" да будем присталица толике концентрације моћи на једном месту. Из простог разлога јер то може бити штетно. А и опасно. Како што би штетно и опасно било да сваког дана једемо колаче.
Но, много је опаснија теза која се ствара на другом крају Владе, у оном „полицијском делу“. А коју, последњих дана, све чешће пласирају поштоваоци лика и дела премијера и министра полиције. Према којој, све оно што се догађа у вези са Ивицом, у многоме подсећа на оно што се догађало покојном премијеру Ђинђићу.
Та теза (теорија), заменила је ону претходну, према којој су оптужбе на рачун премијера да се сусретао са  неким људима „из криминогених кгугова“, равне удару на темеље државе, или, у најмањој мери, удара на Владу!
Међутим, она је у директној супротности са прокламованим циљевима да у борби против криминала неће бити недодирљивих. А ја то тумачим да и  премијер и министар полиције спада у категорију „недодирљивих“. Осим тога, ако се сви слажу да у овом случају треба испитати све околоности, зашто би онда био удар на Владу само помињање управо те тврдње?
Уосталом, ако узмемо сасвим легитимну тврдњу премијера и министра полиција да се, у време када се састајао са Р.Р. исти „није био криминалац“, остаје само нерешено питање због чега је први полицајац Србије морао толико дуго да чека како би јавности обелоданио да се састајао са тим човеком? Због чега је било неопходно да медији толико нагађају ко је човек из Владе који се састајао са Р.Р. званим М.Б.? Зар није премијер одмах могао да каже: „Људи, ја сам тај“? Као што је то рекао онда када су медији (како то обично бива) већ "провалили" читаву ствар. Уместо тога, из СПС партијских редова свакодневно стижу несувисле одбране партијског шефа у стилу да „тај Р.Р. односно М.Б. и није неки криминалац високог ранга“ или да исти „није био криминалац у време када се састајао са њиховим шефом“.

Као да смо сви, изгледа, заборавили да је, недавно, из Тужилаштва за организовани криминал саопштено како би, хипотетички, Д.Ш. могао да од вође нарко картела еволуира у сведока сарадника. Уколико се, у читаву причу,  уплете и нека „крупнија риба“. Да ли је Р.Р. звани М.Б. та „крупнија риба“? Ако јесте, онда читава прича са премијером и првим полицајцем Србије и није тако безазлена. У том случају, чини ми се да му неће бити довољна одбрана у стилу четрдесетосме: „Што је више лажи, Дачић наам је дражи“. Бојим се да би се тада Ивица нашао на ивици. И питање је да ли би се, тада, многи који му сада певају урадили исто оно што је у случају његовог саветника за националну безбодедност, такође Ивице, урадио његов рођени брат?

С Т О Л И Ц А

Мада, до недавно, није тако изгледало, једна столица је, на велика врата, ушла у наше животе. А како код нас (где се, уз стално смањење географије, производи све више историје) готово све може да добије префикс „историјски“, јасно је да се то догодило и столици о којој је реч. Чиме је ова столица, као једнина, стала раме уз раме са својом множином. Што она у сваком случају и јесте, пошто није у питању обична, већ столица у Уједињеним нацијама. И то не наша, већ косовска. Односно, столица у УН за Косово (и Метохију). А Косово (и Метохија), је одувек било "наша колевка" и "најскупља српска реч", а колико сада видим, и  "душа Србије" (за разлику од пре једне и по деценије, када је било "срце Србије"), речју, наша историја. Због тога и не чуди што би у том случају, како многи сматрају, добијање столице у УН за Косово (и Метохију), то била „историјска победа“ власти „лажне државе Косово“, али и „историјски пораз“ (који по реду?) државе Србије. 

И сада, док се ми љутимо на оне из белог света који нам, као кукавица јаје, подмећу ту столицу, заборављамо да је та тема започета у нашем дворишту. И да је, као и много пута до сада, први човек Владе, први саопштио јавности оно што ми не желимо ни да чујемо.Односно, неки не желе ни да чују, неки не би желели да чују, неки се праве да не чују, а неки чују и што јесте и што није. Наравно, говорим о обичном народу.

Са политичарима је друга прича. Они немају куд. Јер, они већ и на почетно слово столице, имају проблема са истом. Заборављајући у исто време да је о тој столици први проговорио први човек Владе. Који, претпостављам, као неко ко се стално буса у груди да је искусан политичар, мора да има на уму да се у тој политици не говори баш све оно што се и зна. Односно да политичари морају да се понашају у духу оне народне, "оно што је за по кући, није за улицу". А наш први човек Владе, изгледа да је, управо то, заборавио. И понаша се као неко ко је, стицајем околности, сазнао нешто више од осталих, али о томе не може да ћути, јер онда други не би имали појма колико и шта он све зна. Па, и без да га ико било шта пита, говори и оно што не треба. И то већ постаје пракса, пошто је тога и раније било ихаха! Један од бисера је и онај да не можемо Устав Србије под мишку, па пут под ноге, право на Косово (и Метохију). И тако редом. Но да не буде забуне, мој лични став о Косову (и Метохији), који сам до сада износио неколико пута на овом блогу ( КОСОВО, ТОПОНИМИ, NO NAME, ГЛАС РАЗУМА, МАРТ, СБ ЗАТВАРА КРУГ ), није такав да мислим да је тај проблем лако решив. Напротив! Али, политичари зато и добијају мандат од народа да ураде многе ствари које обичан свет никада не би умео. Међутим, то не значи да наши политичари треба да нас замајавају. И да нам причају бајке, макар се радило и о „светој српској земљи“. А да и сами не верују у те исте бајке. Из простог разлога што је (сходно мудрој Његошевој: „Ко на брду ак и мало стоји, више види но онај под брдом“), логично да то важи и за наше политичаре. Јер, ако они то „виде“ и ако им из тог Брисела шаљу сигнале да нас, на крају европског пута, ипак, чека „та столица“, за коју не желимо ни да чујемо, није ми јасно због чега губимо време? Ако се наш европски пут, ипак, "укршта" са судбином Косова (и Метохије), то треба што пре рећи народу и што пре решити проблем. Или, је то стратегија, према којој ћемо у УН још да се отимамо око те столице. Слично ономе како то ради „председник Света“ који, мада, тренутно, има једну столицу у УН, никако не жели да ослободи ону у Парламенту Србије, коју је, носећи „ДС дрес“, освојио на изборима. Што мени, принципијелно, није јасно. Због чега већ 35 година не носим ни један партијски дрес. Јер, ако си пристао да „играш у тиму“, пристао си и да те „тренер“ избаци из игре, кад процени да „не играш добро“, или да твоја „игра“ штети тиму. И то је јасно као дан. Изгледа да то једино није јасно онима који мисле да су они сами постали „институција“, или „тим“. Упркос томе што је тешко да човек сам постане „институција“, или „тим“. Но, чак и да је тако, то се постиже уз помоћ неког „тима“ који ти је дао шансу. А да и не говоримо о томе да ми нешто баш и не волимо много да „играмо у тиму“. И сви би радије да нешто солирамо. Чак и тамо где је „тимска игра“ обавеза. Правило. Ни за то пример не морамо тражити даље од зграде на Ist Riveru. Где је недавно (са тиме се ваљда сви слажу!?), Хор "Viva Vox" имао маестралан наступ. А шта је са репертоаром? Е ту се, по старом добром обичају, нисмо могли да сложимо. А камен спотицања нам је постао марш „На Дрину“, Станислава Биничког. Који су нападали и неки „наши“ и неки „њихови“. А код нас само млаке и нејасне „одбране“. Јер, било је сасвим логично да се у „одбрани“ достојанства тог чувеног марша одигра „тимска игра“. У којој би, "играли" сви. Од социолога до музиколога, али и ини који би на ту тему имали шта да кажу. И то не због неког исфорсираног или режираног, заједничког националног иступа, већ због одбране онога за шта имамо аргументацију. Најпре, крајње је време да заштитимо наше културне вредности. И да јасно кажемо: „Да, то је наше, да то смо ми!“ А то да ли је неко и зарад чега и кога, злоупотребио то „наше“, о теме се може разговарати. Поготову што сам убеђен (мој скромни лични и лаички став!) да се у недавним ратовима, на простору бивше Југе, на све три стране, много више шенлучило, пуцало и убијало, уз звуке најпримитивнијег турбо фолка, обојеним најприземнијим национализмом, него уз музичку класику било које стране, па макар то био и један марш. А да ли је било и другачијих примера? Вероватно, да. Али, нема потребе све да генерализујемо. Јер, у том случају, поставља се питање да ли би данас, било ко од нас слушао чувени „Радецки марш“? Или, чувену „Lili Marleen“? А велико је и питање да ли бих ја, сутра (Боже здравља!), на свој 57. рођендан, са пријатељима уживао у торти која се зове „Prinz Eugen“?. Или би ми, због злоупотребе имена Еугена Савојског, од стране, по злу чувене СС дивизије, у Другом светском рату, свако парче те посластице застајало у грлу?

2 0 1 2.

Срећна Нова година!

Крај децембра једне, или почетак јануара наредне године, обично је време када се своде рачуни и сумирају резултати године која је на измаку, или је већ отишла. Праве се анализе, објављују истраживања и прогнозе. По дифолту - што би рекао Председник свих грађана - нађе се ту места и за неког видовњака. Чији је задатак да народу објасни како оно што је било није ништа у поређењу са оним што ће доћи. Али, ако будемо урадили ово или оно, послушали овога или онога, можемо се, ипак, надати да ће нам бити боље него већини јадника на овој нашој планети (који и не слуте шта ће их снаћи!).
Они други "видовњаци", који нам објашњавају период који је за нама, мени су много занимљивији. Имајући у виду да сви они имају исту титулу. Његово височанство - аналитичар. А од уске специјалности, зависи да ли је, уз то, још и политички, социјални, економски, или ини...Колико сам успео да "похватам конце", већина од тих и таквих аналитичара раде у неким институтима или агенцијама. Али, нисам успео да укапирам да ли је аналитика њихов основни посао. Јер, ако је тако, чини ми се да то није довољно. Или, како би се народски рекло, нема ту резултата. Имајући у виду да се, углавном, сви они труде да нам објасне све оно што ми и сами знамо. Што је "видљиво и голим оком". Те, било је ово, те било је оно, те било је овако, те било је онако. Ово је утицало на оно, а оно је утицало на ово. Да је ово било онако, а не овако, онда би нам било овако а не онако. Као да ми не знамо како нам је било!
Ипак, ових дана, стичем утисак да тих аналитичара и њихових анализа има свуда. У свим медијима. Било да су у питању њихове "соло" анализе или анализе одређених истраживања које су, опет, радиле неке агенције, у којима седе неки други аналитичари.
То је и разлог што сам и ја помислио да треба да се позабавим анализом. Убеђен да имам и пуно право на то. Из простог разлога што сам се на овом блогу бавио неким јавним послом. Бележио нека своја размишљања која сам делио са вама који сте то пожелели да прочитате. И да се, са тим мојим мишљењем сложите или не. Јавно, или тајно. Опет, у неком другом тренутку, помислио сам, да немам неког нарочитог разлога за свођење рачуна. Јер, ето, нисам се нешто ни претргао од писања. Мада сам држао неки ритам. У просеку два текста месечно. Мало, рећи ће неки. Било је ту материјала за много више. Премного, рећи ће неки други. Нема вајде ни од овога. И тако, могло би се ређати до у недоглед.
У том надгорњавању са самим собом - за и против "анализе"- превагнуло је мишљење да, ипак, треба да урадим нешто што би могло да личи на анализу. Ако ни због чега другог а оно због тога што сам приметио да и у ове празничне дане има много оних који завирују у ово моје ћоше, вероватно у нади да ће се појавити нешто ново. Но, без обзира што тема има (чини ми се више но икад), ово празнично ленчарење ми не дозвољава да се мало озбиљније упустим у анализу наше стварности. Некако ми се много једноставнијим учинило да треба сачинити неку малу статистику овог блога, у претходној, 2012. години. 

Па, да почнемо редом. На овом блогу, у протеклој, 2012. години, објављена су 24 поста, или, у просеку, два месечно. Осам мање него претходне и четири мање него 2010. године. Упркос чињеници да су теме биле различите, доминирале су оне из, такозване, "високе политике". Највише постова, чак седам, писао сам петком, пет текстова је настало у среду, по четири суботом и четвртком, два недељом, а по један, понедељком и уторком. По три текста сам писао 14. и 25. у месецу, а по два 23, 24. и 31. у месецу. Занимљиво је да постоји. чак 15 датума, када нисам написао ни један текст. И тако редом. Претпостављам да би неки социо-психолог, или можда још боље, неки социо-психо-политички аналитичар, о овоме имао доста тога да каже. Уколико бих хтео да питам. Али, нећу. Уместо тога, ја на овом месту, уз помоћ линка до сваког, презентујем све прошлогодишње постове. Уколико сте неки од њих пропустили, или, једноставно, да би се сви скупа, још једном, подсетили:

И БИ ПРЕЛАЗ, петак, 13. јануар; САТАНСКИ СТИХОВИ, среда, 25. јануар; ЛАЖА И ПАРАЛАЖА, среда, 01. фебруар; ЗАБОРАВЉЕН, четвртак, 23. фебруар; ПРИЈАТЕЉИ, субота, 03. март; ЂУРЂЕВДАН, четвртак, 29. март; ЛУСТРАЦИЈА, петак, 20. април; УДАРНИЦИ, понедељак, 30. април; ДАН ПОБЕДЕ, четвртак, 10. мај; БЕЛО, субота, 19. мај; ЦРНО, четвртак, 14. јун; ЦРВЕНО И ЦРНО, петак, 29. јун; ИНТЕРЕС, субота, 07. јул; АЛО, ПОЖЕГА!, среда, 25. јул; КАМПАЊА, петак, 24. август; УЖИЧКА, петак, 31. август; МУЗИКАНТИ, петак, 14. септембар; РАСКОРАК, уторак, 25. септембар; ИВИЦА, среда, 17. октобар; ЧИЧА, среда, 31. октобар; БАЛКАНСКА ПРАВИЛА, недеља, 04. новембар; 11. 11. 12. недеља, 11. новембар; ПАРК, субота, 24. новембар и ПИЈАЦА, петак, 14. децембар.
И то би било све што се тиче моје анализе и статистике. Али, не мора да значи да се ту мора ставити тачка. Вероватно да све ово може да се посматра и аналитички и статистички и на неке другачије начине. Поготову статистички. Пошто примећујем да се, ових дана, и у статистикама не заостаје. Тако су неке агенције, које се баве истраживањем јавног мњења, дале шансу грађанима да се изјасне и о томе које су личности обележиле 2012. годину у Србији. Надам се само да се Министар војни и Шеф свих Служби у Србији, са 19 и Председник свих грађана, са 13, неће наљутити што је Ђоковић први, са 25 процената. И, овде се, просто, намеће још једна мала анализа. Мада све то може изгледати површно, али из овог примера се намеће закњучак да, очигледно, не живимо "као сав нормалан свет". Или, како другачије протумачити податак да нам  међу прве три личности године, два места заузимају политичари?

П И Ј А Ц А

Упркос чињеници да не волим да се крећем на местима где је  гомила људи (као што је то случај са вашарима), спадам у оне људе који воле пијаце. Наравно, не говорим о бувљаку, већ о зеленој пијаци. То је место на које се не одлази само због куповине воћа, поврћа и осталих потрепштина већ и због сусрета са пријатељима и познаницима, за које издвајамо све мање времена, на неким другим местима.
Е сад, неко би помислио да ја на пијацу одлазим због тога што волим да се ценкам и погађам како бих што јефтиније пазарио нешто. Али, није то у питању. Ја се на пијаци не понашам тако. Питам колико нешто кошта, након што сам (очима, а не рукама) то ошацовао, измерим, платим и готово. Ипак, сваки мој одлазак на пијацу потраје. Јер, да бих купио све што треба и по неколико пута сам у стању да обиђем готово све тезге. Али  то не убрајам у губљење времена, јер волим да слушам шта људи око мене причају. Имајући у виду да сам поодавно схватио да пијаца није само место на коме се тргује пољопривредним и другим производима. То је, уједно, и највећа берза информација. Углавном непроверених и полуистинитих. Али, свако ко их прича, рећи ће да су, апсолутно поуздане.
А пијаца је и место на коме се могу добити и веома поуздани показатељи јавног мњења. По многим питањима. Зато и мислим да би, управо на пијаци, требало радити сва истраживања јавног мњења. Политичка, поготову. Али и она друга, много комплекснија. Надам се да ће прича која следи поткрепити мој став.
Радња је (наравно), смештена међу пијачне тезге једне србијанске вароши, која се, вероватно, по мало чему може разликовати од већине сличних места у Србији ван Београда (али и у Београду- што да не?) У времену садашњем. Сценографија је једноставна и неоптерећена сувишним стварима и предметима. Бетонска тезга, на њој поређане, углавном, пластичне али и неколико стаклених флаша пуних ракије. На њој је и пар петолитарских балона и неколико пластичних флаша са белим и црвеним вином, али и неколико пластичних тегли меда. Испод тезге је неколико дрвених и једна пластична гајба, као и две картонске кутије. Иза тезге је (у улози продавца) човек за кога се, на први поглед, може рећи да је ближи шездесетој него педесетој години. Испред тезге (у улози купца), човек сличне животне доби. Осим што имају приближно година старости, слично су и обучени. При томе, онај за тезгом више мимиком лица, а мање гестикулирајући рукама, покушава да, свог саговорника убеди у сопствени став. За разлику од њега, онај испред тезге, мало је импулсивнији и млатарајући рукама, неминовно, маше и кишобраном који држи у десној руци. Са безбедне даљине (због оног кишобрана које је свако нало у ваздуху), могу да чујем само делове реченица из који закључујем да је реч о политици. А да је главни актер њихове жучне расправе Председник свих грађана.Тек када сам се (уз велики ризик да забележим губитке због своје радозналости) приближио, схватио сам да је узрок њихове пијачно-академске расправе национално пиће које нисмо успели да "брендирамо". Или, прецизније речено, Председник свих грађана који се, када није на свом радном месту, бави производњом ракије. Наравно, прича не би била занимљива да се није одвијала онако како јесте. Типично, нашки. По систему један за, један против. Тако је онај што је ракију продавао говорио нешто у стилу да то није нормално да председник производи ракију. И то још лично. (Ваљда је у њему куљало незадовољство због конкуренције?) Онај други, што је као хтео да купи ракију је, пак, тврдио да је то прави домаћин и да таквог Србија (коначно!) има за председника. Те да би (елаборирао је "љубитељ председничке ракије") Бајчетина требало да постане престоница српске ракије. У жару доказивања те своје замисли "адвокат" Председника свих грађана је, да би био убедљивији, махао рукама (а тиме и кишобраном који је држао у десној руци). И онако несмотрено, закачио једну флашу која је, са све драгоценом течношћу, пала са пијачне тезге и разбила се о бетон. Онда је настао тајац. Али, само док оба актера нису узела ваздух. Е, онда је све почело из почетка. Само што је сад главна тема била "драгоцена течност". Односно, штета која је настала њеним проливањем на бетон. И ту је сваки од двојице актера имао различите идеје. Тако је "произвођач ракије" слао свог несуђеног купца у Бајчетину да тамо купи ракији, те да од њега "ни да му плати дупло неће добити ни кап ракије", а да ће,  ону из разбијене флаше, морати да "плати, до последње паре". Супротно томе, несуђени "купац" је говорио да је то оправдана казна која је снашла власника ракије јер је "свашта причао против нашег Председника". Новонастала гужва је привукла пажњу многих који су одмах почели да се "деле" у два табора. Тако су једни инсистирали да "разбијач флаше" плати и флашу и ракију, док су они други били мишљења да то не треба да буде плаћено јер је у питању колатерарна штета.
Пошто се, колико дланом о длан, створила велика гужва, која је очигледно засметала актерима пијачног игроказа, они су се нашли у чуду. Оваква популарност им, по свему судећи, није одговарала, па су тражили излаз из новостворене ситуације. По свему судећи, први се снашао "купац", који је из џепа извукао неколико новчаница, летимично их прегледао и пружио човеку са друге стране тезге. Онда се окренуо око себе и подижући кишобран испред себе, као да себи задаје правац, направио пролаз, а затим се удаљио са пијаце. Други "глумац", оставши без "партнера", помало је био збуњен развојем догађаја, али није реаговао. А "публика" која је, очигледно, била помало разочарана што је тако нагло прекинут овај несвакидашњим пијачни ријалити програм, убрзо се разишла.

П А Р К

Неки добронамерни (а и они други) читаоци овог блога, приметили су да, већ дуже време, на њему нема локалних тема. Да сам се, што би се рекло, мало удаљио од Србије ван Београда. Без намере да било шта објашњавам у циљу оправдања, морам, још једном, да констатујем да ја не "јурим" за темама. Јер, обично, оне саме пронађу мене. Те по свему испада да ме у претходном периоду, по свему судећи, приче са локала које су до мене допирале, нису посебно инпресионирале. 

Са причом о Парк шуми "Цвећара" ствар је потуно другачија. И мада то није нека нова прича, она је, некако, увек нова. Иако се тамо, за већ више од пет година, мало шта променило. Дакле, прича која следи је ретроспектива текстова које сам, као дописник, једног дневног листа, током претходних година, посветио овој теми. И, да не буде забуне, текстови јесу стари, али су фотографије нове. Данашње. Осим тога, све текстове сам "очистио" од изјава оних личности које су, на било који начин, биле укључене у овај пројекат. Јер, износити у јавност оно што су они тада изјављивали било би депласирано. И без икакве користи. Имајући у виду да су се, од тог доба (како би рекао Ђока), десиле многе невероватне појаве, као и да се на челу неготинске локалне самоуправе изменило неколико политичких гарнитура. Једино се, у Парк шуми "Цвећара" ништа није мењало. Што се може закључити и по томе јер сам последњи текст на ову тему послао новинама пре више од три године. Није било сврхе. Јер, нити су се због тога општинске власти "потресале", нити се према ономе што је било изграђено, мењао наш однос.
Тако да се ово може схватити и као прича о нашим наравима. Нас, као грађана и њих, као представника локалне самоуправе.  

13. децембар 2006. године - Парк шума "Цвећара":

Европска агенција за реконструкцију финансираће реализацију пројекта под називом Парк шума "Цвећара", који ће бити остварен у оквиру међусуседске сарадње. Пројекат су осмислили запослени у Еко фонду општине Неготин, а његовом реализацијом неколико хектара запуштеног земљишта под густим растињем, готово у самом центру града биће претворено у зелену оазу. 

Како је најављено, пројекат који ће коштати 270 хиљада еура, од чега учешће локалне самоуправе износи десет одсто, биће реализован за 14 месеци. У наредних неколико дана представници локалне самоураве и Европске агенције за реконструкцију треба да потпишу уговор, чиме ће се створити услови за почетак реализације пројекта.

Када буду завршени предвиђени радови, на простору површине од, близу пет хектара, биће  изграђено више дечијих игралишта, стаза за шетаче, одморишта, а део простора ће бити оспособљен за извођење наставе у природи.

10. април 2007. године - Нови парк за Неготинце :

Неготинска локална самоуправа и Еко фонд општине Неготин започели су реализацију пројекта чији је крајњи циљ оплемењивање животне средине, изградњом Парк шуме “Цвећара”. Реализација пројекта, чија је вредност 270.000 евра, трајаће 14 месеци, а финансираће га Европска агенција за реконструкцију, у оквиру пројеката прекограничне сарадње Србије и Румуније.

Како је за реализацију овог пројекта предвиђено и учешће општине Неготин, у износу од десет одсто, општина је, пошто није имала овај новац, исти, конкурсом затражила од Министарства за државну управу и локалну самоуправу. За ту намену, министарство је из Фонда игара на срећу одобрило износ од 2 милона и 300.000 динара.

Иначе, пројектом Парк шума “Цвећара”, која се налази у непосредној близини централне градске зоне, а која је дуго година била запуштена и под густим растињем, предвиђено је да близу пет хектарана буде претворено у зелену оазу.

Припремни радови на реализацији овог пројекта већ су започети, а средином године очекује се почетак грађевинских радова, док ће читав пројекат, према плану, бити реализован до марта наредне године.

3. април 2008. године - Неготин добија нова "плућа":

Неготинска локална самоуправа и Еко фонд општине Неготин, након опсежних, вишемесечних припрема, започели су завршну фазу пројекта чији је крајњи циљ оплемењивање животне средине, изградњом Парк шуме “Цвећара”. Средства за реализацију овог пројекта, у износу од око 300.000 евра, обезбедили су Европска агенција за реконструкцију у сарадњи са Министарством за економске односе са иностранством, а радови су поверени неготинском Водопривредном хидрограђевинском предузећу. Са десет процената сопствених средстава, у реализацији овог пројекта учествује и локална заједница.

Према речима реализатора пројекта, у питању је веома захтеван пројекат који се реализује у неколико етапа, са крајњим циљем да једна, релативно пространа, јавна површина, недалеко од самог центра града, која је годинама била запуштена и у великој мери служила и као дивља депонија, треба да буде до те мере оплемењена да постане понос овог града. 

Уређење Парк шуме ”Цвећара” трајаће око два месеца, а осим подразумевајуће комуналне опреме, на овом простору ће бити и канте за селективно одвајање отпада, знаци за обележавање парковских садржаја, као и неколико паркиралишта по ободу парка.

У првом делу реализације овог пројекта учесници на његовој реализацији организовали су велики број предавања и грађанима дистрибуиран промотивни материјал, у циљу едукације становништва на очувању зелених површина, како би овај простор био сачуван и за наредне генерације.

24. септембар 2008. године - Шарам клупе вијугама:

Готово да се још није ни осушио лак на клупама и столовима који су монтирани у Парк шуми „Цвећара“, у истоименом неготинском насељу, а већ су добили нови изглед. Захваљујући „инспирацији и надахнућу“ аутора љубавних и неких других порука које су на њима исписане. Наиме, на некима од њих готово је немогуће наћи ни милиметар простора који није исписан или исцртан. Порукама које, у великој мери, говоре о њиховим ауторима.

Иначе, уређење Парк шуме „Цвећара“, који се простире на, близу, пет хектара површине, реализује локална самоуправа у сарадњи са Еко фондом општине Неготин, средствима добијеним на конкурсу Европске агенције за реконструкцију и Министарства за економске односе са иностранством. Вредност пројекта изградње Парк шуме „Цвећара“, је 270.000 еура,  а финансијер је Европска агенција за реконструкцију, са око 90 процената, док је 10 одсто учешће општине Неготин. 

За сада нико од надлежних у локалној самоуправи није реаговао на уништавање опреме новог неготинског парка. 

Уништавање имовине у Парк шуми „Цвећара“, није једини проблем који прати локалну самоупрву у реализацији овог пројекта, имајући у виду да су, према најавама представника локалне самоуправе, ова нова  „плућа“ града већ требала да буду предата грађанима на коришћење.

19. фебруар 2009. године - Још два милиона за Парк шуму:

Министарство за државну управу и локалну самоуправу доделило је општини Неготин два милиона динара, за довршетак радова на уређењу Парк шуме „Цвећара“, па челници локалне самоуправе очекују скори завршетак овог пројекта, започетог још у пролеће 2007. године.

Средства су добијена на основу расписаног конкурса, која Министарство додељује из Фонда игара на срећу, чији је укупан износ био 22,5 милиона, а општина Неготин једна је од 15 општина која је добила средства.

Иначе, уређење Парк шуме „Цвећара“, која се налази у непосредној близини централне градске зоне и простире се на, близу, пет хектара површине, требало је да буде окончано у року од 14 месеци. Међутим, због многих непредвиђених радова, али и недостатка средстава, рокови су  неколико пута померани.

Како се очекује, завршетак радова на уређењу Парк шуме „Цвећара“, биће овог пролећа, када ће ова нова „плућа“ града,  бити предата грађанима Неготина на коришћење.

22. септембар 2009. године - Све је прекрио коров :

Изградња Парк шуме „Цвећара“, у коју је Европска агенција за реконструкцију уложила око 270 хиљада евра, према плановима објављеним на почетку радова, касни више од годину дана, али челници локалне самоуправе и даље тврде да радови теку по плану.

Међутим, на овој локацији која се простире на око пет хектара, недалеко од центра града, очигледно је да већ дуго нема никаквих радова, а по оној народној „ако коза лаже, не лаже рог“, и «из авиона» је видљиво да се овде ништа не ради већ дуже време. Чак и оно што је окончано у неком ранијем периоду, давно је прекрио коров ,а станари оближњих кућа се прибојавају да има и змија. Они се са сетом сећају да су им представници локалне самоуправе обећавали да ће радови бити окончани до почетка лета 2008.године. Међутим, прође и лето 2009.године а крај није ни близу. Упркос тврдњи да ће ово бити права градска зелена оаза и „плућа града“, овдашњи власници кућа негодују јер је ово поново постало ругло, које морају да заобилазимо у широком луку. Све је зарасло у коров и траву, а мобилијар који је монтиран је већ упропашћен.

Иначе, реализација овог пројекта отпочела је у марту 2007.године, када су из локалне самоуправе грађанима обећали да ће наредног лета моћи да уживају у богатим садржајима овог новог неготинског парка.У међувремену, радови су много пута обустављани а нико из локалне самоуправе није могао да објасни због чега. 

А станарима насеља “Цвећара”, као и осталим Неготинцима, мало је важно ко је направио пропуст. Они још увек нису добили на коришћење обећани парк, који је на око пет хектара требало да замени дугогодишње ругло, обрасло густим растињем, недалеко од центра града.

Према плану, овај парк, поред зелених површина, требало би да има и више дечијих игралишта, трим и стазе за шетаче, одморишта, а предвиђен је и простор који ће бити оспособљен за извођење наставе у природи. Наравно, ако и када радови буду окончани.

11. 11. 12.

Данашњи датум, за мене лично, већ тридесет и пет година, представља празник, а од ове године, како ствари стоје, мораћу да  прихватим чињеницу да ту празничну атмосферу делим са другим житељима Србије. Упркос томе што, велика већина, није баш начисто са тим шта славимо. Но надам се да ће нерадни празнични дан (за оне који имају срећу да раде) и продужени викенд помоћи да то прихватимо као реалност, упркос чињеници да ће (бар за нас који дуже памтимо) тешко бити могуће надоместити некадашње новембарско празновање.
Било како било, Дан примирја у Првом светском рату, успешно је положио први испит и, уз помоћ медија, може се десити да достојно замени неки од некадашњих празника.
Једини проблем који ја у овом тренутку примећујем, може да буде ситница у вези са оним цветићем који је, пре и током обележавања Дана примирја, на реверу имао Председник свих грађана, као и неки други државни званичници. Јер, нараду о овом цвету, пре празника, није речено ништа, па је (он, народ), остао потпуно неприпремљен. Односно, за разлику од Председника свих грађана и неких државних званичника (као и понеке јавне личности) народ на реверу није имао тај цветић. Што је, по свој прилици, додатно, умањило празничну, слављеничку атмосферу. А ради се о цвету Наталијина рамонда, који је послужио за израду симбола, по угледу на неке наше савезнике из Првог светског рата. Да до тога није дошло баш сасвим случакно, неки медији су објаснили до у детаље, али када се већ увелико празновало, тако да то штиво народу, евентуално, може да послужи за наредну годину. 
"На иницијативу Кабинета председника Републике, у сарадњи са Министарством рада, запошљавања и социјалне политике, Влада је на седници 2. новембра 2012. године усвојила закључак којим се препоручује да се новоустановљени државни празник - Дан примирја у Првом светском рату (11. новембар) - обележи на видљив и упечатљив начин. Као ликовно решење за амблем који се носи у седмици пре Дана примирја и на сам дан празника прихваћен је цвет Наталијина рамонда (Ramonda nathaliae), са позадином у бојама Медаље за спомен на повлачење српске војске преко Албаније - Албанска споменице. Наталијина рамонда је биљка која расте како у Србији, углавном на истоку, тако и на планини Ниџе, чији је највиши врх Кајмакчалан. Њена симболика је вишеструка, како због станишта, тако и због имена - цвет назван по краљици Наталији Обреновић, познат је и као цвет феникс - чак и када се потпуно осуши, ако се залије, Наталијина рамонда може оживети, што указује на васкрс српске државе из пепела после Првог светског рата. Закључком се препоручује члановима Владе, функционерима и запосленима у државним органима, запосленима у јавним службама, ученицима, студентима, спортистима, као и јавним и медијским личностима да, у седмици пре Дана примирја, на видном делу гардеробе носе наведени амблем." 

Ипак, да све није баш објашњено до краја видело се и по томе што је  Председник свих грађана свој симбол носио на левом реверу, док је Премијер и Први човек полиције свој симбол носио на десном реверу. Е сад, ту је могуће да се ради о две ствари. Или везе између Председника свих грађана и Владе нису баш функционисале ових дана, или је неко од задужених службеника пренео различите инструкције. 
Но то није једино збуњивало народ. Имајући у виду да нико није објаснио где се овај симбол може наћи и да ли треба да се купи, или је држава урачунала и своје грађане када је наручивала тај симбол, плаћајући  ту услугу из буџета. Дакле, новцем свих грађана. 
Такође, народу нико није објаснио још један мали детаљ. Пошто је остало нејасно да ли се званична држава, дефинитивно, одриче Карађорђевића, имајући у виду да се определила за симбол који носи име краљице из друге краљевске фамилије?
А да то није једино што је ових дана мучило докони народ је и чињеница да Председник свих грађана, ево већ други, за Србију, значајан празник, празнује у иностранству. Само са одабраним бројем представника свог народа. Тако је, након прославе једног века Кумановске битке, прошлог месеца у Македонији, Дан примирја који Србија слави по први пут, Председник свих грађана провео у Грчкој. Многи то повезују са чињеницом да је, током боравка у Македонији, уз размену рецепата за справљање ракије са својим македонским колегом, изрекао став да  Грчка мало закера око тог назива Македоније, па је, касније, морао да ту ситуацију "пегла" у Грчкој. Но, да не буде забуне, није наш Председник свих грађана (заједно са читавом државном свитом) нешто посебно импресионирао ни македонску јавност, пошто  је,  тамошња владајућа странка, прославу те за нас веома значајне битке из Првог балканског рата, "видела" на потпуно другачији начин.
Али су нам, како је речено, због "добросуседских односа" дозволили да на њиховој територији славимо (али уздржано, без "Образа" и других непримерених група и групица).
Колико је за сада познато нешто тако се неће поновити са грчким властима, пре свега из разлога што они имају других брига које их много више муче. Е сад, да ли ће и како одреаговати на понуду нашег Председника свих грађана да посредује у решавању грчко-македонског неспоразума (пошто је све наше проблеме решио), на то ћемо још мало морати да причекамо.
Поготову што је наш Председник свих грађана, по свему судећи, већ почео да сања (широм отворених очију), неке нове савезе "од Егејског мора до мађарске границе". 
А после ове две велике прославе које је Србија организовала код својих комшија, многи већ постављају питање која је то трећа прослава коју ће Србија организовати (три пута Бог помаже)?  И да ли ће она, по аналогији, бити одржана на територији Косова и Метохије? И хоће ли, можда, управо у те сврхе, служити изградња новог коридора од Неготина до Пећи? Чију је изградњу, у духу старих, добрих времена, када се о празницима стално нешто радило и градило, обећао (а ко други?) министар саобраћаја, Милутин Мркоњић. 
Ако није нека шала, то ће сигурно обрадовати житеље овог дела Србије ван Београда, којих се већ дуго нико није сетио. И то из чиста мира, пошто на видику, још увек, нема неких нових локалних избора.